2. Књига о царевима 4

Јелисеј и Сунамка

8 Једног дана је Јелисеј пролазио кроз Сунем. Тамо је живела једна богата жена, која га је молила да једе код ње. И тако, кад год је пролазио, свраћао би тамо на обед. 9 Она рече свом мужу: „Ево, знам да је човек који стално пролази овуда свети Божији човек. 10 Хајде да му направимо малу собу на крову, и да му наместимо лежај, сто, столицу, и свећњак, да се смести тамо кад год сврати код нас."

11 Једног дана кад је дошао, отишао је у горњу собу и легао тамо. 12 Он рече своме слузи Гијезију: „Позови ону Сунамку." Кад ју је позвао, она је стала пред њега. 13 Тада му рече: „Ево, бацила си се у толику бригу због нас. Шта да учинимо за тебе? Хоћеш ли да се заузмемо за тебе код цара, или заповедника војске?"

Она одговори: „Живим међу својим народом."

14 Јелисеј упита: „Шта би могло да се учини за њу?"

Гијезије рече: „Она нема сина, а муж јој је стар."

15 Јелисеј рече: „Позови је." Кад ју је позвао, стала је на врата. 16 Тада јој је рекао: „Догодине у ово време држаћеш сина у наручју."

Она рече: „Нека мој господар, човек Божији, не заварава своју слушкињу."

17 Ипак, жена је затруднела и родила сина догодине у то време, као што јој је Јелисеј рекао.

18 Дете је порасло. Једног дана је отишао своме оцу са жетеоцима. 19 Тада се пожалио своме оцу: „Моја глава, моја глава!"

Отац је рекао једном момку: „Однеси га његовој мајци." 20 Он га је понео и донео га његовој мајци. Он је седео у њеном крилу до поднева, а затим је умро. 21 Тада је отишла и положила га на кревет човека Божијег. Затим је затворила врата за собом и изашла.

22 Онда је позвала свога мужа и рекла: „Пошаљи ми, молим те, једног момка и једног магарца, да брзо одем код човека Божијег и да се вратим."

23 Он је упита: „Зашто данас хоћеш да идеш код њега? Није ни младина, ни субота."

Она рече: „Све је у реду."

24 Кад је оседлала магарца, рекла је момку: „Поведи, и крећи! Не успоравај ради мене, осим ако ти кажем." 25 Она оде и дође к човеку Божијем на гору Кармил.

Кад ју је човек Божији видео издалека, рекао је своме слузи Гијезију: „Ено оне Сунамке! 26 Пожури јој сад у сусрет и питај је: ’Јеси ли добро? Да ли ти је муж добро? Да ли ти је дете здраво?’"

Она рече: „Све је у реду."

27 Кад је дошла к човеку Божијем на гору, ухватила се за његове ноге. Гијезије приђе да је одмакне, али му човек Божији рече: „Пусти је, јер јој је душа огорчена, а Господ је то сакрио од мене; није ми рекао."

28 Она рече: „Јесам ли тражила сина од мога господара? Зар ти нисам рекла: ’Не обмањуј ме!’?"

29 Јелисеј рече Гијезију: „Опаши се, узми мој штап и иди. Ако те неко сретне, не поздрављај га, а ако те неко поздрави, не одговарај му. Затим стави мој штап дечаку на лице."

30 Дечакова мајка рече: „Живога ми Господа и твога ми живота, нећу те оставити." Тако он устане и пође за њом.

31 А Гијезије пође испред њих и стави штап на дечаково лице, али није било ни гласа, ни знака живота. Он се врати. Кад се срео с Јелисејем рекао му је: „Дечак се није пробудио."

32 Јелисеј уђе у кућу, а оно, на његовој постељи лежи мртав дечак. 33 Пошто је ушао, затворио је врата пред оно двоје, па се помолио Господу. 34 Онда је стао на постељу, легао на дечака, и метнуо своја уста на његова уста, своје очи на његове очи, и своје дланове на његове дланове. И док је тако био испружен над дечаком, угрејало се дечаково тело. 35 Затим је устао и прошетао се горе-доле по кући, па је стао на постељу и испружио се над дечаком. Тада дечак кихну седам пута и отвори очи. 36 Затим позва Гијезија и рече: „Позови ону Сунамку." Он је позва. Кад је дошла к њему, он јој рече: „Узми свога сина." 37 Она уђе, паде пред његове ноге, поклони му се до земље, узе свога сина и изађе.