1 И у тај дан пева Девора и Варак син Авинејемов говорећи:

2 Благосиљајте Господа

што учини освету у Израиљу

и што народ драговољно приста.

3 Чујте цареви, слушајте кнезови;

ја, ја ћу Господу певати,

попеваћу Господу Богу Израиљевом.

4 Господе! Кад си силазио са Сира,

кад си ишао из поља едомског,

земља се тресаше,

и небеса капаху, облаци капаху водом.

5 Брда се растапаху пред Господом;

тај Синај пред Господом

Богом Израиљевим.

6 За времена Самегара сина Анатовог,

за времена Јаиљиног

неста путева,

и који иђаху стазама,

иђаху кривим путевима.

7 Неста села у Израиљу, неста их,

докле не настах ја, Девора,

докле не настах мајка Израиљу.

8 Он изабра нове богове,

тада рат беше на вратима;

виђаше ли се штит или копље

међу четрдесет хиљада у Израиљу?

9 Срце се моје привило к управитељима Израиљевим,

који драговољно присташе између народа.

Благосиљајте Господа.

10 Који јашете на белим магарицама,

који седите у суду

и који ходите по путевима,

приповедајте.

11 Престала је праска стрељачка

на местима где се вода црпе;

онде нека приповедају правду Господњу,

правду к селима његовим у Израиљу;

тада ће народ Господњи силазити на врата.

12 Устани, устани, Деворо;

устани, устани, запевај песму;

устани, Вараче,

води у ропство робље своје, сине Авинејемов.

13 Сада ће потлачени овладати силнима из народа;

Господ ми даде да владам силнима.

14 Из Јефрема изиђе корен њихов на Амалике;

за тобом беше Венијамин с народом твојим;

од Махира изиђоше који постављају законе,

а од Завулона писари.

15 И кнезови Исахарови бише с Девором,

Исахар као и Варак би послан у долину с људима које вођаше.

У делу Рувимовом

беху људи високих мисли.

16 Што си седео међу торовима

слушајући како блеје стада?

У делу Рувимовом

беху људи високих мисли.

17 Галад оста с оне стране Јордана;

а Дан што се забави код лађа;

Асир зашто седе на брегу морском

и у кршевима својим оста?

18 Завулон је народ који даде душу своју на смрт,

тако и Нефталим, на високом пољу.

19 Дођоше цареви, бише се;

бише се цареви ханански

у Танаху на води мегидској;

али ни мрве сребра не добише.

20 С неба се војева,

звезде с места својих војеваше на Сисару.

21 Поток Кисон однесе их,

поток Кадимин, поток Кисон;

погазила си, душо моја, снажно.

22 Тада изотпадаше коњима копита

од терања јунака њихових.

23 Проклињите Мироз, рече анђео Господњи,

проклињите становнике његове;

јер не дођоше у помоћ Господу,

у помоћ Господу с јунацима.

24 Да је благословена мимо жене Јаиља

жена Евера Кенејина;

мимо жене у шаторима да је благословена.

25 Заиска воде, млека му даде,

у господској здели донесе му павлаку.

26 Левом руком маши се за колац

а десном за маљ ковачки,

и удари Сисару, размрска му главу;

прободе и проби му слепе очи.

27 Међу ноге њене сави се, паде,

леже, међу ноге њене сави се,

паде где се сави, онде паде мртав.

28 С прозора гледаше мајка Сисарина,

и кроз решетку викаше:

Што се тако дуго не враћају кола његова?

Што се тако полако мичу точкови кола његових?

29 Најмудрије између дворкиња њених одговараху јој,

а и сама одговараше себи:

30 Нису ли нашли? Не деле ли плен?

По једну девојку, по две девојке на сваког.

Плен шарен Сисари, плен шарен, везен;

шарен, везен с обе стране,

око врата онима који запенише.

31 Тако да изгину сви непријатељи Твоји, Господе;

а који те љубе да буду као сунце

кад излази у сили својој.

И земља би мирна четрдесет година.