1 А кад чу Хананеј, цар арадски, који живљаше на југу, да иде Израиљ путем којим идоше уходе, он се поби с њима и зароби их неколико. 2 Тада се Израиљ заветова Господу и рече: Ако даш овај народ мени у руке, до темеља ћу раскопати градове њихове. 3 И услиши Господ глас Израиљев и даде му Хананеје, а он затре њих и градове њихове, и прозва оно место Орма.

4 Потом пођоше од горе Ора к Црвеном мору обилазећи земљу едомску, и ослаби дух народу од пута. 5 И викаше народ на Бога и на Мојсија: Зашто нас изведосте из Мисира да изгинемо у овој пустињи? Јер нема ни хлеба ни воде, а овај се никакви хлеб већ огадио души нашој. 6 А Господ пусти на народ змије ватрене, које их уједаху, те помре много народа у Израиљу. 7 Тада дође народ к Мојсију и рекоше: Згрешисмо што викасмо на Господа и на тебе; моли Бога нека уклони змије од нас. И Мојсије се помоли за народ. 8 И Господ рече Мојсију: Начини змију ватрену, и метни је на мотку, и кога уједе змија, нека погледа у њу, па ће оздравити. 9 И начини Мојсије змију од бронзе, и метну је на мотку, и кога год уједе змија он погледа у змију од бронзе, и оздрави.

10 Потом пођоше синови Израиљеви, и стадоше у логор у Овоту. 11 И из Овота отишавши стадоше у логор на брдима аваримским у пустињи која је према моавској с истока. 12 Оданде отишавши стадоше у логор у долини Зареду. 13 И одатле отишавши стадоше у логор на брду на Арнону, који је у пустињи и излази од међе аморејске. Јер је Арнон међа моавска између Моаваца и Аморејаца. 14 Зато се каже у књизи о ратовима Господњим:

На Вајева у Суфи и на потоке арнонске.

15 Јер ти потоци, који допиру до места Ара,

теку покрај међе моавске.

16 А отуда дођоше к Виру; то је студенац за који беше рекао Господ Мојсију: Скупи народ, и даћу им воде. 17 Тада пева Израиљ песму ову:

Дижи се, студенче; припевајте га;

18 Студенче, који копаше кнезови,

који ископаше поглавари народни

с оним који постави закон,

палицама својим.

А из пустиње отидоше у Мантанаил, 19 а из Мантанаила, у Надил, а из Надила у Вамот, 20 а из Вамота у долину која је у пољу моавском код горе Фазге и гледа у пустињу.

21 Тада посла Израиљ посланике к Сиону, цару аморејском говорећи: 22 Пусти да прођемо кроз твоју земљу, нећемо свртати ни у поље ни у виноград, нити ћемо пити воде из студенаца; ићи ћемо царским путем докле не пређемо међу твоју. 23 Али не даде Сион Израиљу да прође кроз земљу његову, него сабра Сион сав народ свој, и изађе на Израиља у пустињу, и дође у Јасу, и поби се с Израиљем. 24 Али га исече Израиљ оштрим мачем, и освоји земљу његову од Арона па до Јавока, до синова Амонових, јер тврда беше међа синова Амонових. 25 И узе Израиљ сва она места и насели се у свим градовима аморејским, у Есевону и у свим селима његовим. 26 Јер Есевон беше град Сиона, цара аморејског, који беше први завојштио на цара моавског и беше му узео сву земљу његову до Арнона. 27 Зато говоре у причи:

Ходите у Есевон,

да се сагради и подигне град Сионов.

28 Јер огањ изађе из Есевона,

пламен из града Сионовог,

и спали Ар моавски

и становнике на висини арнонској.

29 Тешко теби, Моаве;

пропао си, народе Хемосов;

дао је синове своје који утекоше

и кћери своје у ропство

Сиону, цару аморејском.

30 Али их пострељасмо,

пропаде Есевон до Девона,

и потрсмо их до Нофе,

која допире до Медеве.

31 И тако живи Израиљ у земљи аморејској. 32 Потом посла Мојсије да уходе Јазир, и узеше села око њега, и изагнаше Аморејце који беху онде. 33 Потом обративши се пођоше у Васан; и изиђе Ог, цар васански пред њих, он и сав народ његов на бој у Едрајин. 34 А Господ рече Мојсију: Не бој га се; јер сам га дао у твоје руке и сав народ његов и земљу његову; и учини му како си учинио Сиону, цару Аморејском који живљаше у Есевону. 35 И побише га и синове његове и сав народ његов, да не оста ниједан, и освојише земљу његову.