1 Змија је била лукавија од свих дивљих животиња које је створио Господ Бог. Она рече жени: „Зар вам је Бог стварно рекао да не смете јести ни с једног дрвета у врту?"

2 Жена одговори змији: „Плодове са дрвета у врту смемо да једемо, 3 осим плода са дрвета што је насред врта. За њега је Бог рекао: ’Не једите с њега нити га дотичите, иначе ћете умрети!’"

4 Змија рече жени: „Сигурно нећете умрети! 5 Наиме, зна Бог да ће вам се, када окусите његов плод, отворити очи, па ћете бити као богови* који познају добро и зло."

6 Виде жена да је дрво добро за јело, за очи мило и примамљиво за мудрост. Узме она од његовог плода и поједе. Дала је и свом мужу који је био с њом, па је и он јео. 7 Уто им се обома отворе очи и они схвате да су голи. Зато су сплели смоквино лишће и направили себи прегаче.

8 Тада су зачули корак Господа Бога, који је шетао вртом при дневном поветарцу, па су се сакрили међу дрвећем у врту.

9 Господ Бог позва човека: „Где си!"

10 „Чуо сам твој корак у врту, али сам се уплашио зато што сам го, па сам се сакрио" – одазва се човек.

11 „Ко ти је рекао да си го? – упита га Бог. Зар си јео плод са дрвета с којег сам ти забранио да једеш?"

12 „Жена коју си ти дао да буде са мном ми је дала плод са дрвета, па сам јео" – одговори човек.

13 „Шта си то учинила?" – упита Господ Бог жену.

„Змија ме је преварила, па сам јела" – одговори жена.

14 Тада Господ Бог рече змији: „Кад си то учинила,

проклета буди међу свим животињама

и свим дивљим зверима.

На свом трбуху ћеш пузати

и јести прах целог свог века!"

15 Ево, замећем непријатељство између тебе и жене;

између твог потомства и њеног потомства:

Оно ће ти главу сатирати,

а ти ћеш му пету уједати.

16 А жени рече:

„Умножићу твоје трудничке муке,

те ћеш с муком децу рађати.

Жудећеш за својим мужем,

али он ће владати над тобом!"

17 Адаму, пак, рече: „Зато што си послушао своју жену, те јео плод са дрвета за који сам ти заповедио: ’Не једи с њега!’, ево:

Земља нека буде проклета због тебе,

с муком ћеш се од ње хранити целог свог века!

18 Рађаће ти трње и коров,

а хранићеш се пољским биљем.

19 Свој хлеб ћеш јести у зноју свога лица

док се не вратиш у земљу, пошто си из ње узет.

Јер прах си, и у прах ћеш се вратити."

20 Човек даде својој жени име „Ева", јер је постала мајка свим живима.

21 А Господ Бог начини Адаму и његовој жени одећу од коже, па их одену. 22 Онда Господ Бог рече: „Ево, човек је сада постао као један од нас знајући добро и зло. Стога му се не сме дозволити да пружи руку и узме плод са дрвета, па да га поједе и живи вечно." 23 Зато га Господ Бог истера из еденског врта да обрађује земљу из које је и узет. 24 Пошто је истерао човека, Господ Бог је источно од еденског врта поставио херувиме и пламени мач који је витлао тамо и амо, да стражаре на путу који води к дрвету живота.