1 Tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu, i rekoše ovako:

Pevaću Gospodu, jer se slavno proslavi;

konja i konjika vrže u more.

2 Sila je moja i pesma moja Gospod,

koji me izbavi;

On je Bog moj,

i slaviću Ga;

Boga oca mog,

i uzvišavaću Ga.

3 Gospod je velik ratnik;

ime mu je Gospod.

4 Kola Faraonova i vojsku njegovu vrže u more;

izbrane vojvode njegove utopiše se u crvenom moru.

5 Bezdani ih pokriše;

padoše u dubinu kao kamen.

6 Desnica Tvoja, Gospode, proslavi se u sili;

desnica Tvoja, Gospode, satre neprijatelja.

7 I mnoštvom veličanstva svog oborio si one koji ustaše na te;

pustio si gnev svoj, i proždre ih kao slamu.

8 Od daha nozdrva Tvojih sabra se voda;

stade u gomilu voda koja teče;

stinuše se vali usred mora.

9 Neprijatelj reče: Teraću, stignuću,

deliću plen;

nasitiće ih se duša moja,

izvući ću mač svoj, istrebiće ih ruka moja.

10 Ti dunu vetrom svojim, i more ih pokri,

i utonuše kao olovo u dubokoj vodi.

11 Ko je kao Ti među silnima. Gospode?

Ko je kao Ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa?

12 Ti pruži desnicu svoju, i proždre ih zemlja.

13 Vodiš milošću svojom narod, koji si iskupio,

vodiš krepošću svojom u stan svetosti svoje.

14 Čuće narodi, i zadrhtaće;

muka će spopasti one koji žive u zemlji filistejskoj.

15 Tada će se prepasti starešine edomske,

junake moavske spopašće drhat,

uplašiće se svi koji žive u hananskoj.

16 Spopašće ih strah i trepet;

od veličine ruke Tvoje zamuknuće kao kamen,

dokle ne prođe narod Tvoj, Gospode,

dokle ne prođe narod koji si zadobio.

17 Odvešćeš ih

i posadićeš ih na gori nasledstva svog,

na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode,

u svetinji, Gospode,

koju su Tvoje ruke utvrdile.

18 Gospod će carovati doveka.

19 Jer uđoše konji Faraonovi s kolima njegovim i s konjicima njegovim u more, i Gospod povrati na njih vodu morsku; a sinovi Izrailjevi pređoše suvim posred mora. 20 I Marija proročica, sestra Aronova, uze bubanj u ruku svoju; a za njom iziđoše sve žene s bubnjevima i sviralama. 21 I otpevaše im Marija:

Pevajte Gospodu,

jer se slavno proslavi;

konja i konjika vrže u more.

22 Potom krenu Mojsije sinove Izrailjeve od Mora Crvenog, i pođoše u pustinju Sur; i tri dana išavši po pustinji ne nađoše vodu. 23 Odande dođoše u Meru, ali ne mogoše piti vodu u Meri, jer beše gorka; otuda se prozva mesto Mera. 24 Tada stade narod vikati na Mojsija govoreći: Šta ćemo piti? 25 I Mojsije zavapi ka Gospodu, a Gospod mu pokaza drvo, te ga metnu u vodu, i voda posta slatka.

Onde mu dade uredbu i zakon, i onde ga okuša. 26 I reče: Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svog, i učiniš što je pravo u očima Njegovim, i ako prigneš uho k zapovestima Njegovim i sačuvaš sve uredbe Njegove, nijednu bolest koju sam pustio na Misir neću pustiti na tebe; jer sam ja Gospod, lekar tvoj.

27 I dođoše u Elim, gde beše dvanaest izvora i sedamdeset palmi; i onde stadoše u logor kod vode.