1 I u taj dan peva Devora i Varak sin Avinejemov govoreći:

2 Blagosiljajte Gospoda

što učini osvetu u Izrailju

i što narod dragovoljno prista.

3 Čujte carevi, slušajte knezovi;

ja, ja ću Gospodu pevati,

popevaću Gospodu Bogu Izrailjevom.

4 Gospode! Kad si silazio sa Sira,

kad si išao iz polja edomskog,

zemlja se tresaše,

i nebesa kapahu, oblaci kapahu vodom.

5 Brda se rastapahu pred Gospodom;

taj Sinaj pred Gospodom

Bogom Izrailjevim.

6 Za vremena Samegara sina Anatovog,

za vremena Jailjinog

nesta puteva,

i koji iđahu stazama,

iđahu krivim putevima.

7 Nesta sela u Izrailju, nesta ih,

dokle ne nastah ja, Devora,

dokle ne nastah majka Izrailju.

8 On izabra nove bogove,

tada rat beše na vratima;

viđaše li se štit ili koplje

među četrdeset hiljada u Izrailju?

9 Srce se moje privilo k upraviteljima Izrailjevim,

koji dragovoljno pristaše između naroda.

Blagosiljajte Gospoda.

10 Koji jašete na belim magaricama,

koji sedite u sudu

i koji hodite po putevima,

pripovedajte.

11 Prestala je praska streljačka

na mestima gde se voda crpe;

onde neka pripovedaju pravdu Gospodnju,

pravdu k selima njegovim u Izrailju;

tada će narod Gospodnji silaziti na vrata.

12 Ustani, ustani, Devoro;

ustani, ustani, zapevaj pesmu;

ustani, Varače,

vodi u ropstvo roblje svoje, sine Avinejemov.

13 Sada će potlačeni ovladati silnima iz naroda;

Gospod mi dade da vladam silnima.

14 Iz Jefrema iziđe koren njihov na Amalike;

za tobom beše Venijamin s narodom tvojim;

od Mahira iziđoše koji postavljaju zakone,

a od Zavulona pisari.

15 I knezovi Isaharovi biše s Devorom,

Isahar kao i Varak bi poslan u dolinu s ljudima koje vođaše.

U delu Ruvimovom

behu ljudi visokih misli.

16 Što si sedeo među torovima

slušajući kako bleje stada?

U delu Ruvimovom

behu ljudi visokih misli.

17 Galad osta s one strane Jordana;

a Dan što se zabavi kod lađa;

Asir zašto sede na bregu morskom

i u krševima svojim osta?

18 Zavulon je narod koji dade dušu svoju na smrt,

tako i Neftalim, na visokom polju.

19 Dođoše carevi, biše se;

biše se carevi hananski

u Tanahu na vodi megidskoj;

ali ni mrve srebra ne dobiše.

20 S neba se vojeva,

zvezde s mesta svojih vojevaše na Sisaru.

21 Potok Kison odnese ih,

potok Kadimin, potok Kison;

pogazila si, dušo moja, snažno.

22 Tada izotpadaše konjima kopita

od teranja junaka njihovih.

23 Proklinjite Miroz, reče anđeo Gospodnji,

proklinjite stanovnike njegove;

jer ne dođoše u pomoć Gospodu,

u pomoć Gospodu s junacima.

24 Da je blagoslovena mimo žene Jailja

žena Evera Kenejina;

mimo žene u šatorima da je blagoslovena.

25 Zaiska vode, mleka mu dade,

u gospodskoj zdeli donese mu pavlaku.

26 Levom rukom maši se za kolac

a desnom za malj kovački,

i udari Sisaru, razmrska mu glavu;

probode i probi mu slepe oči.

27 Među noge njene savi se, pade,

leže, među noge njene savi se,

pade gde se savi, onde pade mrtav.

28 S prozora gledaše majka Sisarina,

i kroz rešetku vikaše:

Što se tako dugo ne vraćaju kola njegova?

Što se tako polako miču točkovi kola njegovih?

29 Najmudrije između dvorkinja njenih odgovarahu joj,

a i sama odgovaraše sebi:

30 Nisu li našli? Ne dele li plen?

Po jednu devojku, po dve devojke na svakog.

Plen šaren Sisari, plen šaren, vezen;

šaren, vezen s obe strane,

oko vrata onima koji zapeniše.

31 Tako da izginu svi neprijatelji Tvoji, Gospode;

a koji te ljube da budu kao sunce

kad izlazi u sili svojoj.

I zemlja bi mirna četrdeset godina.