1 A kad ču Hananej, car aradski, koji življaše na jugu, da ide Izrailj putem kojim idoše uhode, on se pobi s njima i zarobi ih nekoliko. 2 Tada se Izrailj zavetova Gospodu i reče: Ako daš ovaj narod meni u ruke, do temelja ću raskopati gradove njihove. 3 I usliši Gospod glas Izrailjev i dade mu Hananeje, a on zatre njih i gradove njihove, i prozva ono mesto Orma.

4 Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju edomsku, i oslabi duh narodu od puta. 5 I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikakvi hleb već ogadio duši našoj. 6 A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomre mnogo naroda u Izrailju. 7 Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgrešismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. 8 I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. 9 I načini Mojsije zmiju od bronze, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija on pogleda u zmiju od bronze, i ozdravi.

10 Potom pođoše sinovi Izrailjevi, i stadoše u logor u Ovotu. 11 I iz Ovota otišavši stadoše u logor na brdima avarimskim u pustinji koja je prema moavskoj s istoka. 12 Odande otišavši stadoše u logor u dolini Zaredu. 13 I odatle otišavši stadoše u logor na brdu na Arnonu, koji je u pustinji i izlazi od međe amorejske. Jer je Arnon međa moavska između Moavaca i Amorejaca. 14 Zato se kaže u knjizi o ratovima Gospodnjim:

Na Vajeva u Sufi i na potoke arnonske.

15 Jer ti potoci, koji dopiru do mesta Ara,

teku pokraj međe moavske.

16 A otuda dođoše k Viru; to je studenac za koji beše rekao Gospod Mojsiju: Skupi narod, i daću im vode. 17 Tada peva Izrailj pesmu ovu:

Diži se, studenče; pripevajte ga;

18 Studenče, koji kopaše knezovi,

koji iskopaše poglavari narodni

s onim koji postavi zakon,

palicama svojim.

A iz pustinje otidoše u Mantanail, 19 a iz Mantanaila, u Nadil, a iz Nadila u Vamot, 20 a iz Vamota u dolinu koja je u polju moavskom kod gore Fazge i gleda u pustinju.

21 Tada posla Izrailj poslanike k Sionu, caru amorejskom govoreći: 22 Pusti da prođemo kroz tvoju zemlju, nećemo svrtati ni u polje ni u vinograd, niti ćemo piti vode iz studenaca; ići ćemo carskim putem dokle ne pređemo među tvoju. 23 Ali ne dade Sion Izrailju da prođe kroz zemlju njegovu, nego sabra Sion sav narod svoj, i izađe na Izrailja u pustinju, i dođe u Jasu, i pobi se s Izrailjem. 24 Ali ga iseče Izrailj oštrim mačem, i osvoji zemlju njegovu od Arona pa do Javoka, do sinova Amonovih, jer tvrda beše međa sinova Amonovih. 25 I uze Izrailj sva ona mesta i naseli se u svim gradovima amorejskim, u Esevonu i u svim selima njegovim. 26 Jer Esevon beše grad Siona, cara amorejskog, koji beše prvi zavojštio na cara moavskog i beše mu uzeo svu zemlju njegovu do Arnona. 27 Zato govore u priči:

Hodite u Esevon,

da se sagradi i podigne grad Sionov.

28 Jer oganj izađe iz Esevona,

plamen iz grada Sionovog,

i spali Ar moavski

i stanovnike na visini arnonskoj.

29 Teško tebi, Moave;

propao si, narode Hemosov;

dao je sinove svoje koji utekoše

i kćeri svoje u ropstvo

Sionu, caru amorejskom.

30 Ali ih postreljasmo,

propade Esevon do Devona,

i potrsmo ih do Nofe,

koja dopire do Medeve.

31 I tako živi Izrailj u zemlji amorejskoj. 32 Potom posla Mojsije da uhode Jazir, i uzeše sela oko njega, i izagnaše Amorejce koji behu onde. 33 Potom obrativši se pođoše u Vasan; i iziđe Og, car vasanski pred njih, on i sav narod njegov na boj u Edrajin. 34 A Gospod reče Mojsiju: Ne boj ga se; jer sam ga dao u tvoje ruke i sav narod njegov i zemlju njegovu; i učini mu kako si učinio Sionu, caru Amorejskom koji življaše u Esevonu. 35 I pobiše ga i sinove njegove i sav narod njegov, da ne osta nijedan, i osvojiše zemlju njegovu.