Homem: o que a Bíblia diz sobre sua criação e queda
Criado à imagem de Deus e marcado pela queda
A Bíblia apresenta o homem como uma criatura singular, feita à imagem e semelhança de Deus, mas profundamente afetada pela entrada do pecado no mundo. Em vez de exaltar a autossuficiência humana, a Escritura revela a fragilidade da nossa condição e aponta para a redenção em Jesus Cristo.
Em Gênesis, a criação da humanidade estabelece sua dignidade e sua responsabilidade no cuidado da terra:
Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.
И створи Бог човека по обличју свом,
по обличју Божјем створи га;
мушко и женско створи их.(Прва књига Мојсијева која се зове Постање 1:26,27)
A comunhão com o Criador foi rompida quando Adão e Eva desobedeceram e se esconderam da presença divina:
И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.(Прва књига Мојсијева која се зове Постање 3:8)
O apóstolo Paulo explica que a desobediência de Adão introduziu o pecado e a morte na experiência humana:
Зато, као што кроз једног човека дође на свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, јер сви сагрешише.(Римљанима посланица светог апостола Павла 5:12)
A resposta de Deus a essa ruptura é Cristo, o último Adão, que dá vida espiritual aos que nele creem:
Тако је и писано: Први човек Адам постаде у телесном животу, а последњи Адам у духу који оживљује. Али духовно тело није прво, него телесно, па онда духовно. Први је човек од земље, земљан; други је човек Господ с неба. Какав је земљани такви су и земљани; и какав је небески такви су и небески. И како носимо обличје земљаног тако ћемо носити и обличје небеског.(Коринћанима посланица прва светог апостола Павла 15:45-49)
A fragilidade humana e a soberania divina
A Bíblia trata a fragilidade humana com realismo: os dias do homem na terra são breves, marcados por limites e totalmente dependentes de Deus.
Em meio à dor, Jó resume a brevidade e as aflições da existência terrena:
Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.(Књига о Јову 14:1)
Diante da santidade do Criador, nenhum ser humano pode reivindicar pureza ou justiça própria:
Еда ли је човек праведнији од Бога?
Еда ли је човек чистији од Творца свог?(Књига о Јову 4:17)
Mesmo diante da pequenez do ser humano, Deus não o abandona nem o perde de vista:
Шта је човек да га много цениш
и да мариш за њ?(Књига о Јову 7:17)
O autor de Hebreus, citando o Salmo 8, lembra que Deus se importa com o homem e coroa a humanidade de glória e honra em Cristo:
Али неко посведочи негде говорећи:
Шта је човек да га се опоменеш,
или син човечији да га обиђеш?(Јеврејима посланица светог апостола Павла 2:6)
Salomão ensina que os passos da vida pertencem ao Senhor, superando a capacidade do homem de controlar o próprio caminho:
Од Господа су кораци човечји,
а човек како ће разумети пут његов?(Приче Соломунове 20:24)
Os limites humanos e o perigo da autossuficiência
O ser humano tende a confiar nas próprias forças ou na força de outros, mas a Bíblia adverte contra o engano de afastar o coração de Deus.
O profeta Jeremias denuncia a ruína de depositar a esperança final na força humana em vez de confiar no Senhor:
Овако вели Господ:
Да је проклет човек који се узда у човека
и који ставља тело себи за мишицу,
а од Господа одступа срце његово.(Књига пророка Јеремије 17:5)
Tiago adverte que a indecisão e a falta de fé tornam o homem inconstante em todas as suas atitudes:
Јер такав човек нека не мисли да ће примити шта од Бога. Који двоуми непостојан је у свима путевима својим.(Саборна посланица светог апостола Јакова 1:7,8)
Nenhuma atitude humana fica encoberta; os olhos do Senhor observam todos os caminhos:
Кад су пред очима Господу путеви свачији,
и мери све стазе његове?(Приче Соломунове 5:21)
O coração humano faz planos e traça objetivos, mas a soberania final de cada resposta pertence a Deus:
Човек спрема срце,
али је од Господа шта ће језик говорити.(Приче Соломунове 16:1)
O novo homem em Cristo e o chamado à maturidade
O evangelho chama o homem a abandonar velhos hábitos corrompidos pelo pecado para viver uma nova vida guiada pela verdade, pelo amor e pelo serviço ao próximo.
A conversão exige despojar-se da antiga natureza e revestir-se do novo homem, criado segundo Deus em verdadeira justiça:
да одбаците, по првом живљењу, старог човека, који се распада у жељама преварљивим; и да се обновите духом ума свог, и обучете у новог човека, који је саздан по Богу у правди и у светињи истине.(Ефесцима посланица светог апостола Павла 4:22-24)
Na cruz, Cristo desfez as divisões entre os povos, criando em si mesmo uma nova humanidade em paz:
закон заповести наукама укинувши; да из обога начини собом једног новог човека, чинећи мир;(Ефесцима посланица светог апостола Павла 2:15)
A maturidade cristã exige superar atitudes infantis e assumir a responsabilidade de uma vida fundamentada no amor:
Кад ја бејах мало дете као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а кад постадох човек, одбацих детињство.(Коринћанима посланица прва светог апостола Павла 13:11)
Paulo instrui Timóteo como "homem de Deus" a fugir das paixões egoístas e a seguir a justiça, a fé e a mansidão:
А ти, о човече Божији! Бежи од овог, а иди за правдом, побожности, вером, љубави, трпљењем, кротости.(Тимотију посланица прва светог апостола Павла 6:11)
Essa maturidade se manifesta no convívio diário: honrar os homens mais velhos como pais e os mais jovens como irmãos:
Старца не карај, него му говори као оцу; момцима као браћи;(Тимотију посланица прва светог апостола Павла 5:1)
Este artigo te tocou? Faça uma oração!
+581 estão orando agora.
Junte-se à corrente de oração.