1 А ти наричи за кнезовима Израиљевим; 2 и реци:

Шта беше мати твоја?

Лавица; међу лавовима лежаше,

млад своју међу лавовима храњаше.

3 И отхрани једно младо своје,

и поста лавић,

и научив се ловити ждераше људе.

4 И чуше народи за њ;

ухвати се у јаму њихову,

и одведоше га у веригама у земљу мисирску.

5 А она кад виде где се надала, али јој нада пропаде,

узе једно младо своје, и учини од њега лавића.

6 И он идући међу лавовима поста лавић,

и научи се ловити

и ждераше људе.

7 И позна дворе њихове,

и пустошаше градове њихове

тако да опусте земља и шта је у њој од рике његове.

8 И усташе на њ народи из околних земаља,

и разапеше му мрежу своју,

и ухвати се у јаму њихову.

9 И метнуше га у крлетку у веригама,

и одведоше га цару вавилонском,

и метнуше га у град

да му се више не чује глас по горама Израиљевим.

10 Док беше миран, мати твоја беше као винова лоза,

посађена крај воде,

родна и граната беше од многе воде.

11 И беху на њој јаки прутови за палицу владалачку,

и растом својим узвиси се изнад густих грана,

и би наочита висином својом,

мноштвом грана својих.

12 Али би ишчупана у гневу

и на земљу бачена,

и устока осуши род њен;

поломише се и посушише се јаки прутови њени;

огањ их прождре.

13 А сада је посађена у пустињи,

у земљи сувој и безводној.

14 И изађе огањ из прута грана њених

и прождре род њен

да нема на њој прута јаког

за палицу владалачку.

То је нарицање, и биће нарицање.