1 Али змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту? 2 А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту; 3 само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. 4 А змија рече жени: Нећете ви умрети; 5 него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло. 6 И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. 7 Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче.

8 И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. 9 А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си? 10 А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. 11 А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега? 12 А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох. 13 А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох.

14 Тада рече Господ Бог змији:

Кад си то учинила,

да си проклета мимо свако живинче

и мимо све звери пољске;

на трбуху да се вучеш

и прах да једеш до свог века.

15 И још мећем непријатељство између тебе и жене

и између семена твог и семена њеног;

оно ће ти на главу стајати

а ти ћеш га у пету уједати.

16 А жени рече:

Теби ћу многе муке задати кад затрудниш,

с мукама ћеш децу рађати,

и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог,

и он ће ти бити господар.

17 Па онда рече Адаму:

Што си послушао жену

и окусио с дрвета с ког сам ти забранио

рекавши да не једеш с њега,

земља да је проклета с тебе,

с муком ћеш се од ње хранити до свог века;

18 Трње и коров ће ти рађати,

а ти ћеш јести зеље пољско;

19 Са знојем лица свог јешћеш хлеб,

докле се не вратиш у земљу од које си узет;

јер си прах, и у прах ћеш се вратити.

20 И Адам надеде жени својој име Јева, зато што је она мати свима живима. 21 И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.

22 И рече Господ Бог: Ето, човек поста као један од нас знајући шта је добро шта ли зло; али сада да не пружи руку своју и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до века живи. 23 И Господ Бог изагна га из врта едемског да ради земљу, од које би узет; 24 и изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.