1 Ovo mi je pokazao Gospod Bog. Gle, korpa letnjeg voća. 2 Kazao mi je: „Amose, šta vidiš?"

Odgovorio sam: „Korpu letnjeg voća."

Gospod uzvrati: „Mom narodu, Izrailju, došao je kraj* i ja više neću da mu popuštam.

3 Na taj dan će lelek biti hramska pesma – govori Gospod Bog – posvuda će biti razbacani mnogi leševi. Tiše samo!

4 Čujte ovo, o, vi što gazite ubogoga

i satirete ponizne u zemlji!

5 Govorite:

’Kada će se završiti mladina

da prodajemo žito,

i subota, da otvorimo žitnice;

da zakidamo na meri,

varamo na tegovima

i podvaljujemo nepoštenim terazijama;

6 da za srebro kupujemo siromaha

i ubogog za sandale,

da prodajemo žitne trice.’"

7 Gospod se zakleo ponosom Jakovljevim: „Doveka zaboraviti neću sva njihova dela.

8 Zar se zemlja zbog toga neće zadrmati

i zakukati svako živi na njoj?

Podiće se na njoj sve poput Nila,

nabujaće i opašće

kao Nil egipatski.

9 I toga dana ću dati da sunce zađe u podne,

i doneću zemlji pomrčinu u po bela dana

– govori Gospod.

10 Okrenuću vaše svetkovine u žalopojku

i sve pesme vaše u naricaljku.

Sva ću bedra vaša obući u kostret

i oćelaviću svaku glavu.

Učiniću žalopojku kao za jedincem

i kraj toga kao dan gorčine.

11 Gle, dolaze dani – govori Gospod Bog –

kada ću poslati glad na zemlju.

Ali ne glad za hlebom, ne žeđ za vodom,

već za slušanjem reči Gospodnjih!

12 Tumaraće od mora do mora

i od severa do istoka.

Lutaće s jednog kraja na drugi,

tražiće reč Gospodnju i neće je naći.

13 Toga će dana

od žeđi smalaksati

lepe devojke i mladići,

14 oni koji se zaklinju idolom Samarije

i govore: ’Živ bio tvoj bog, o, Dane!

Živ bio put u Vir-Saveju!’

I onda će pasti i više se neće dići."