1 Tada su Mojsije i Izrailjci zapevali ovu pesmu u slavu Gospoda:

„Gospodu ću zapevati,

jer se silno proslavio,

konja i konjanika

u more je svalio.

2 Gospod je moja sila i pesma,

on mi je spasenje.

On je moj Bog, slaviću Boga oca svoga,

njega ću ja uzvisivati.

3 Gospod je ratnik,

Gospod mu je ime.

4 Kola je faraonova

i vojsku njegovu u more sručio,

čelnici se vojni

u moru Crvenom podavili.

Tama ih je prekrila,

5 u dubine su morske

kao kamen potonuli.

6 Desnica se tvoja, Gospode,

proslavila silom,

desnica je tvoja, Gospode,

zatrla dušmana.

7 Veličanstvom svoje slave

oborio si one što se protiv tebe bune,

svoj gnev si kao oganj poslao,

proždro ih je kao slamu.

8 Na dah tvojih nozdrva sabraše se vode,

stihije se morske kao zid uspraviše,

u srcu mora bezdan se morski

u tlo čvrsto pretvori.

9 Dušmanin reče:

’Goniću ih, uhvatiti,

plen svoj podeliti,

zasitiću njima svoju dušu;

svoj ću mač isukati

i silom ih porobiti.’

10 Na dah tvojih usta

more ih je prekrilo,

potonuše kao olovo

u moćnim vodama.

11 Ko je kao ti,

Gospode, među bogovima?

Ko je kao ti,

veličanstven u svetosti,

strašan u slavi,

tvorac čudesa?

12 Ispružio si svoju desnicu

i zemlja ih je progutala.

13 Svojom milošću ti si izveo narod,

njega si ti otkupio,

snagom si ga svojom poveo

k stanu svoje svetosti.

14 Čuće to narodi, od straha zadrhtaće,

strava obuzeće žitelje filistejske.

15 Smeli su se vladari edomski,

zastrepeli knezovi moavski,

klonuli su svi žitelji Hanana.

16 Užas i strah njih je obuzeo,

mišicom si ih svojom moćnom

zanemeo, skamenio,

dok tvoj narod, Gospode, ne prođe,

dok narod, koji si ti stekao, ne prođe.

17 Dovešćeš ih i zasaditi

na gori koja tebi pripada,

na mestu koje ti, o, Gospode,

boravištem svojim učini,

Svetilištem, Gospode,

što ga tvoje ruke utemeljiše.

18 Gospod će carevati

u veke vekova."

19 Kad su, dakle, faraonovi konji, bojna kola i konjanici pošli za njima u more, Gospod je vratio morske vode na njih, dok su Izrailjci hodali po suvom usred mora. 20 Potom je Aronova sestra Marija, proročica, uzela bubanj u ruku, a sve ostale žene su je pratile s bubnjevima i plešući. 21 Marija im je zapevala:

„Zapevajte Gospodu

jer se silno proslavio,

konja i konjanika

u more je svalio."

22 Mojsije je poveo Izrailjce od Crvenog mora. Krenuli su prema pustinji Sur. Tri dana su putovali pustinjom, ali nisu našli vodu. 23 Kad su došli u Maru, nisu mogli da piju vodu kod Mare, jer je bila gorka. Zato su to mesto nazvali Mara*. 24 Narod je gunđao Mojsiju: „Šta ćemo da pijemo?"

25 Mojsije zavapi Gospodu. Gospod mu pokaže neko drvo. Mojsije baci to drvo u vodu i voda postane slatka.

Tamo im je Gospod dao uredbe i pravo, i tamo ih je stavio na kušnju. 26 Rekao je: „Ako pažljivo slušaš glas Gospoda, Boga svoga, činiš što je pravo pred njim, i slušaš njegove zapovesti, te držiš sve njegove uredbe, nijedna od pošasti koje sam doveo na Egipat neće doći na tebe. Jer sam ja, Gospod, tvoj lekar."

27 Zatim su došli u Elim, gde je bilo dvanaest izvora i sedamdeset palmi. Utaborili su se tu, uz vodu.