1 A ti nariči za knezovima Izrailjevim; 2 i reci:

Šta beše mati tvoja?

Lavica; među lavovima ležaše,

mlad svoju među lavovima hranjaše.

3 I othrani jedno mlado svoje,

i posta lavić,

i naučiv se loviti žderaše ljude.

4 I čuše narodi za nj;

uhvati se u jamu njihovu,

i odvedoše ga u verigama u zemlju misirsku.

5 A ona kad vide gde se nadala, ali joj nada propade,

uze jedno mlado svoje, i učini od njega lavića.

6 I on idući među lavovima posta lavić,

i nauči se loviti

i žderaše ljude.

7 I pozna dvore njihove,

i pustošaše gradove njihove

tako da opuste zemlja i šta je u njoj od rike njegove.

8 I ustaše na nj narodi iz okolnih zemalja,

i razapeše mu mrežu svoju,

i uhvati se u jamu njihovu.

9 I metnuše ga u krletku u verigama,

i odvedoše ga caru vavilonskom,

i metnuše ga u grad

da mu se više ne čuje glas po gorama Izrailjevim.

10 Dok beše miran, mati tvoja beše kao vinova loza,

posađena kraj vode,

rodna i granata beše od mnoge vode.

11 I behu na njoj jaki prutovi za palicu vladalačku,

i rastom svojim uzvisi se iznad gustih grana,

i bi naočita visinom svojom,

mnoštvom grana svojih.

12 Ali bi iščupana u gnevu

i na zemlju bačena,

i ustoka osuši rod njen;

polomiše se i posušiše se jaki prutovi njeni;

oganj ih proždre.

13 A sada je posađena u pustinji,

u zemlji suvoj i bezvodnoj.

14 I izađe oganj iz pruta grana njenih

i proždre rod njen

da nema na njoj pruta jakog

za palicu vladalačku.

To je naricanje, i biće naricanje.