1 Kako sedi sam, posta kao udovica,

grad koji beše pun naroda!

Velik među narodima,

glava među zemljama potpade pod danak!

2 Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima,

nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga poteši;

svi ga prijatelji njegovi izneveriše,

postaše mu neprijatelji.

3 Iseli se Juda od muke i ljutog ropstva;

sedi među narodima,

ne nalazi mir;

svi koji ga goniše stigoše ga u tesnacu.

4 Putevi sionski tuže,

jer niko ne ide na praznik;

sva su vrata njegova pusta,

sveštenici njegovi uzdišu,

devojke su njegove žalosne,

i sam je jadan.

5 Protivnici njegovi postaše glava,

neprijateljima je njegovim dobro;

jer ga Gospod ucveli za mnoštvo bezakonja njegovog;

deca njegova idu u ropstvo pred neprijateljem.

6 I otide od kćeri sionske sva slava njena;

knezovi su njeni kao jeleni koji ne nalaze paše;

idu nemoćni pred onim koji ih goni.

7 Opominje se Jerusalim u muci svojoj i u jadu svom

svih milina što je imao od starine,

kad pada narod njegov od ruke neprijateljeve,

a nikoga nema da mu pomogne;

neprijatelji gledaju ga

i smeju se prestanku njegovom.

8 Teško sagreši Jerusalim,

zato posta kao nečista žena;

svi koji su ga poštovali preziru ga,

jer videše golotinju njegovu;

a on uzdiše,

i okreće se natrag.

9 Nečistota mu beše na skutovima;

nije mislio na kraj svoj;

pao je za čudo,

a nema nikoga da ga poteši.

Pogledaj, Gospode, muku moju,

jer se neprijatelj poneo.

10 Neprijatelj poseže rukom na sve drage stvari njegove,

i on gleda kako narodi ulaze u svetinju njegovu,

za koje si zapovedio da ne dolaze na sabor Tvoj.

11 Sav narod njegov uzdiše tražeći hleba,

daju dragocene stvari svoje za jelo da okrepe dušu.

Pogledaj, Gospode,

i vidi kako sam poništen.

12 Zar vam nije stalo,

svi koji prolazite ovuda?

Pogledajte i vidite,

ima li bola kakav je moj,

koji je meni dopao,

kojim me ucveli Gospod u dan žestokog gneva svog.

13 S visine pusti oganj u kosti moje,

koji ih osvoji;

razape mrežu nogama mojim,

obori me nauznako,

pustoši me,

te po vas dan tužim.

14 Svezan je rukom njegovom jaram od greha mojih,

usukani su i dođoše mi na vrat;

obori silu moju;

predade me Gospod u ruke,

iz kojih se ne mogu podignuti.

15 Polazi Gospod sve junake moje usred mene,

sazva na me sabor da potre mladiće moje;

kao grožđe u kaci izgazi Gospod devojku,

kćer Judinu.

16 Zato ja plačem, oči moje,

oči moje liju suze,

jer je daleko od mene utešitelj,

koji bi ukrepio dušu moju;

sinovi moji propadoše,

jer nadvlada neprijatelj.

17 Sion širi ruke svoje,

nema nikoga da ga teši;

Gospod zapovedi za Jakova,

te ga opkoliše neprijatelji;

Jerusalim posta među njima kao nečista žena.

18 Pravedan je Gospod,

jer se suprotih zapovesti Njegovoj;

čujte, svi narodi,

i vidite bol moj;

devojke moje i mladići moji otidoše u ropstvo.

19 Zvah prijatelje svoje,

oni me prevariše;

sveštenici moji i starešine moje pomreše u gradu

tražeći hrane da okrepe dušu svoju.

20 Pogledaj, Gospode, jer mi je tuga,

utroba mi se uskolebala,

srce se moje prevrće u meni,

jer se mnogo suprotih;

napolju učini me sirotim mač,

a kod kuće sama smrt.

21 Čuju gde uzdišem,

ali nema nikoga da me poteši;

svi neprijatelji moji čuše za nesreću moju

i raduju se što si to učinio;

dovešćeš dan koji si oglasio,

te će oni biti kao ja.

22 Neka izađe preda te sva zloća njihova,

i učini kao što si učinio meni za sve grehe moje;

jer je mnogo uzdaha mojih

i srce je moje žalosno.