1 Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.

2 Таштина над таштинама, вели проповедник,

таштина над таштинама, све је таштина.

3 Каква је корист човеку од свега труда његовог,

којим се труди под сунцем?

4 Нараштај један одлази и други долази,

а земља стоји увек.

5 Сунце излази и залази,

и опет хити на место своје одакле излази.

6 Ветар иде на југ и обрће се,

и у обртању свом враћа се.

7 Све реке теку у море, и море се не препуња;

одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.

8 Све је мучно, да човек не може исказати;

око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

9 Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити,

и нема ништа ново под сунцем.

10 Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново?

Већ је било за векова који су били пре нас.

11 Не помиње се шта је пре било;

ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.

12 Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму. 13 И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега. 14 Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

15 Шта је криво не може се исправити,

и недостаци не могу се избројати.

16 Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања. 17 И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

18 Јер где је много мудрости, много је бриге,

и ко умножава знање умножава муку.