1 Где је отишао вољени твој,

о, најлепша међу женама?

Куда се окренуо вољени твој

да га тражимо са тобом?

2 Вољени је мој сишао у врт свој,

на леје зачина,

да пасе по вртовима

и љиљане бере.

3 Ја припадам моме вољеноме

и мени припада мој вољени

који пасе међу љиљанима.

4 Лепа си, вољена моја,

као Терса љупка и као Јерусалим,

страховита као војска с барјацима.

5 Очи своје с мене скрени

јер ме залуђују,

а коса ти је попут стада коза

што се спушта низ Галад.

6 Зуби су ти као стадо оваца

што долази са купања.

Свака од њих близанце носи

и јалове међу њима нема.

7 Као кришка нара

чело је твоје иза вела твога.

8 Нека је шездесет царица,

осамдесет иноча

и небројено младих жена;

9 ал’ је једна голубица моја без мане.

Она је љубимица мајке своје,

миљеница оне што је роди.

Виделе су је девојке и блаженом је прозвале,

а царице и иноче су је хвалиле.

10 Ко је она што се јавља као зора,

лепа као пуни месец, ко сунце без мане,

страховита као војска с барјацима?

11 Сишао сам у орашњак,

прегледао изданке у долу,

да видим хоће ли да пропупи лоза

и нар да процвета.

12 Ал’ ме душа, а да нисам знао,

посади на кола мојих великаша.

13 Врати се! Врати се, о, Суламко!

Врати се, врати да те погледамо!

Зашто да гледате у Суламку

као у игру два табора.