1 Дођох у врт свој, сестро моја невесто,

берем смирну своју и мирисе своје,

једем саће своје и мед свој,

пијем вино своје и млеко своје;

једите, пријатељи, пијте,

и опијте се, мили моји!

2 Ја спавам, а срце је моје будно;

ето гласа драгог мог,

који куца: Отвори ми, сестро моја,

драга моја, голубице моја, безазлена моја;

јер је глава моја пуна росе

и коса моја ноћних капи.

3 Свукла сам хаљину своју,

како ћу је обући?

Опрала сам ноге своје,

како ћу их каљати?

4 Драги мој промоли руку своју кроз рупу,

а шта је у мени устрепта од њега.

5 Ја устах да отворим драгом свом,

а с руку мојих прокапа смирна,

и низ прсте моје потече смирна на држак од браве.

6 Отворих драгом свом,

али драгог мог не беше, отиде.

Бејах изван себе кад он проговори.

Тражих га, али га не нађох;

виках га, али ми се не одазва.

7 Нађоше ме стражари, који обилазе по граду,

бише ме, ранише ме,

узеше превес мој с мене стражари по зидовима.

8 Заклињем вас, кћери јерусалимске,

ако нађете драгог мог, шта ћете му казати?

Да сам болна од љубави.

9 Шта је твој драги бољи од других драгих,

о најлепша међу женама?

Шта је твој драги бољи од других драгих,

те нас тако заклињеш?

10 Драги је мој бео и румен,

заставник између десет хиљада;

11 Глава му је најбоље злато,

коса му је кудрава,

црна као гавран;

12 Очи су му као у голуба на потоцима воденим,

млеком умивене, и стоје у обиљу;

13 Образи су му као лехе мирисног биља,

као цвеће мирисно;

усне су му као љиљан,

с њих капље смирна житка;

14 На рукама су му златни прстени,

на којима су уковани вирили;

трбух му је као светла слонова кост

обложена сафирима.

15 Гњати су му као ступови од мрамора,

углављени на златном подножју;

стас му је Ливан,

красан као кедри.

16 Уста су му слатка и сав је љубак.

Такав је мој драги, такав је мој мили,

кћери јерусалимске.

17 Куда отиде драги твој,

најлепша међу женама?

Куда замаче драги твој,

да га тражимо с тобом?