1 О да би ми брат био,

да би сао сисе матере моје!

Нашавши те на пољу

пољубила бих те,

и не бих била прекорна.

2 Повела бих те

и довела бих те у кућу матере своје;

ти би ме учио,

а ја бих те појила вином мирисавим,

соком од шипака.

3 Лева је рука његова мени под главом,

а десном ме грли.

4 Заклињем вас, кћери јерусалимске,

не будите љубави моје,

не будите је, докле јој не буде воља.

5 Ко је она што иде горе од пустиње

наслањајући се на драгог свог?

Под јабуком пробудих те,

где те роди мати твоја,

где те роди родитељка твоја.

6 Метни ме као печат на срце своје,

као печат на мишицу своју.

Јер је љубав јака као смрт,

и љубавна сумња тврда као гроб;

жар је њен као жар огњен, пламен Божји.

7 Многа вода не може угасити љубави,

нити је реке потопити.

Да ко даје све имање дома свог за ту љубав,

осрамотио би се.

8 Имамо сестру малену, која још нема дојака.

Шта ћемо чинити са сестром својом

кад буде реч о њој?

9 Ако је зид, заградићемо на њему двор од сребра;

ако ли врата, утврдићемо их даскама кедровим.

10 Ја сам зид и дојке су моје као куле.

Тада постах у очима његовим као она која нађе мир.

11 Виноград имаше Соломун у Валамону;

даде виноград чуварима

да сваки доноси за род његов

по хиљаду сребрника.

12 Мој виноград који ја имам, преда мном је.

Нека теби, Соломуне, хиљада,

и две стотине онима који чувају род његов.

13 Која наставаш у вртовима!

Другови слушају глас твој,

дај ми да га чујем.

14 Брже, драги мој!

И буди као срна или као јеленче

на горама мирисним.