1 Кад лечим Израиља,

тада се показује безакоње Јефремово

и злоћа самаријска;

јер чине лаж,

и лупеж улази,

и напољу удара чета.

2 И не говоре у срцу свом

да ја памтим свако безакоње њихово;

сада стоје око њих дела њихова,

преда мном су.

3 Неваљалством својим веселе цара

и лажима својим кнезове.

4 Сви чине прељубу;

као пећ су коју ужари хлебар,

који престане стражити кад замеси тесто па докле ускисне.

5 На дан цара нашег разболеше се кнезови од меха вина,

и он пружи руку своју подсмевачима.

6 Јер на заседе своје управљају срце своје,

које је као пећ;

хлебар њихов спава целу ноћ,

ујутру гори као пламен огњени.

7 Сви су као пећ угрејани

и прождиру своје судије;

сви цареви њихови падају,

ниједан између њих не виче к мени.

8 Јефрем се помешао с народима;

Јефрем је погача непреврнута.

9 Иностранци једу му силу,

а он не зна;

седе косе попадају га,

а он не зна.

10 И поноситост Израиљева сведочи му у очи,

али се не враћају ка Господу Богу свом

нити Га траже уза све то.

11 И Јефрем је као голуб,

луд, безуман;

зову Мисир,

иду у Асирску.

12 Кад отиду,

разапећу на њих мрежу своју,

као птице небеске свући ћу их,

караћу их како је казивано у збору њиховом.

13 Тешко њима,

јер зађоше од мене;

погибао ће им бити,

јер ме изневерише;

ја их искупих,

а они говорише на ме лаж.

14 Нити ме призиваше из срца свог,

него ридаше на одрима својим;

жита и вина ради скупљајући се

одступају од мене.

15 Кад их карах,

укрепих им мишице;

али они мислише зло на ме.

16 Враћају се, али не ка Вишњем,

посташе као лук лажљив;

кнезови ће њихови попадати од мача

с обести језика свог;

то ће им бити подсмех у земљи мисирској.