1 И рече ми Господ: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја обратила к том народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. 2 И ако ти кажу: Куда ћемо ићи? Тада им реци: Овако вели Господ:

ко је за смрт, на смрт;

ко је за мач, под мач;

ко за глад, на глад;

ко за ропство, у ропство.

3 И пустићу на њих четворо, говори Господ: Мач, да их убија, и псе, да их развлаче, и птице небеске и звери земаљске, да их једу и истребе. 4 И даћу их да се потуцају по свим царствима земаљским ради Манасије сина Језекијиног цара Јудиног за оно што је учинио у Јерусалиму.

5 Јер ко би се смиловао на тебе, Јерусалиме?

Ко ли би те пожалио?

Ко ли би дошао да запита како ти је?

6 Ти си ме оставио, говори Господ,

отишао си натраг;

зато ћу махнути руком својом на те и погубићу те;

досади ми жалити.

7 Зато ћу их извијати вијачом на вратима земаљским,

учинићу их сиротима,

потрћу народ свој,

јер се не враћају с путева својих.

8 Више ће ми бити удовица његових него песка морског,

довешћу им на мајке момачке затираче у подне,

и пустићу изненада на њих сметњу и страхоту.

9 Изнемоћи ће која је родила седморо

и испустиће душу,

сунце ће јој заћи још за дана,

срамиће се и стидеће се,

а остатак ћу њихов дати под мач

пред непријатељима њиховим,

говори Господ.

10 Тешко мени, мајко моја, што си ме родила да се са мном препире и да се са мном свађа сва земља; не давах у зајам нити ми даваше у зајам, и опет ме сви проклињу. 11 Господ рече: Доиста, остатку ће твом бити добро, и бранићу те од непријатеља, кад будеш у невољи и у тескоби. 12 Еда ли ће гвожђе сломити гвожђе северно и бронзу?

13 Имање твоје и благо твоје даћу да се разграби без цене по свим међама твојим, и то за све грехе твоје. 14 И одвешћу те с непријатељима твојим у земљу које не познајеш, јер се распалио огањ од гнева мог, и гореће над вама.

15 Ти знаш, Господе,

опомени ме се и походи ме

и освети ме од оних који ме гоне;

немој ме зграбити докле се устежеш од гнева;

знај да подносим руг тебе ради.

16 Кад се нађоше речи Твоје, поједох их,

и реч Твоја би ми радост и весеље срцу мом,

јер је име Твоје призвано на ме,

Господе Боже над војскама.

17 Не седим у већу подсмевачком

нити се с њима веселим;

седим сам ради руке Твоје,

јер си ме напунио срдње.

18 Зашто бол мој једнако траје?

И зашто је рана моја смртна,

те неће да се исцели?

Хоћеш ли ми бити као варалица,

као вода непостојана?

19 Зато овако вели Господ:

Ако се обратиш,

ја ћу те опет поставити да стојиш преда мном,

ако одвојиш што је драгоцено од рђавог,

бићеш као уста моја;

они нека се обрате к теби,

а ти се не обраћај к њима.

20 И учинићу да будеш том народу као јак зид бронзани,

и удараће на те, али те неће надвладати;

јер сам ја с тобом да те чувам и избављам,

говори Господ.

21 И избавићу те из руку злих људи,

и искупићу те из руку насилничких.