1 Slušajte reč koju vam govori Gospod, dome Izrailjev. 2 Ovako veli Gospod:

Ne učite se putu kojim idu narodi,

i od znaka nebeskih ne plašite se,

jer se od njih plaše narodi.

3 Jer su uredbe u naroda taština,

jer seku drvo u šumi, delo ruku umetničkih sekirom;

4 Srebrom i zlatom ukrašuju ga,

klinima i čekićima utvrđuju ga da se ne pomiče;

5 Stoje pravo kao palme, ne govore;

treba ih nositi, jer ne mogu ići;

ne boj ih se,

jer ne mogu zla učiniti, a ne mogu ni dobra učiniti.

6 Niko nije kao Ti, Gospode;

velik si i veliko je ime Tvoje u sili.

7 Ko se ne bi Tebe bojao, care nad narodima!

Jer Tebi to pripada;

jer među svim mudracima u naroda i u svim carstvima njihovim

nema takvog kakav si Ti.

8 Nego su svi ludi i bezumni,

drvo je nauka o taštini.

9 Srebro kovano donosi se iz Tarsisa i zlato iz Ufaza,

delo umetničko i ruku zlatarskih,

odelo im je od porfire i skerleta,

sve je delo umetničko.

10 A Gospod je pravi Bog,

Bog živi i car večni,

od Njegove srdnje trese se zemlja,

i gnev Njegov ne mogu podneti narodi.

11 Ovako im recite: Bogovi, koji nisu načinili nebo ni zemlju, nestaće sa zemlje i ispod neba.

12 On je načinio zemlju silom svojom,

utvrdio vasiljenu mudrošću svojom,

i razumom svojim razastro nebesa;

13 On kad pusti glas svoj,

buče vode na nebesima,

podiže paru s krajeva zemaljskih,

pušta munje s daždem,

i izvodi vetar iz staja njegovih.

14 Svaki čovek posta bezuman od znanja,

svaki se zlatar osramoti likom rezanim,

jer su laž liveni likovi njegovi,

i nema duha u njima.

15 Taština su, delo prevarno;

kad ih pohodim, poginuće.

16 Nije takav deo Jakovljev,

jer je Tvorac svemu,

i Izrailj Mu je nasledstvo,

ime Mu je Gospod nad vojskama.

17 Pokupi iz zemlje trg svoj

ti, koja sediš u gradu.

18 Jer ovako veli Gospod:

Gle, ja ću izbaciti kao praćom stanovnike ove zemlje,

i pritesniću ih da osete.

19 Teško meni od muke moje, reći će;

ljuta je rana moja;

a ja rekoh:

To je bol, treba da ga podnosim.

20 Moj je šator opustošen

i sva uža moja pokidana,

sinovi moji otidoše od mene

i nema ih,

nema više nikoga da razapne šator moj

i digne zavese moje.

21 Jer pastiri postaše bezumni

i Gospoda ne tražiše;

zato ne biše srećni,

i sve se stado njihovo rasprša.

22 Gle, ide glas i vreva velika iz severne zemlje

da obrati gradove Judine u pustoš,

u stan zmajevski.

23 Znam, Gospode, da put čovečji nije u njegovoj vlasti

niti je čoveku koji hodi u vlasti da upravlja koracima svojim.

24 Karaj me, Gospode, ali s merom,

ne u gnevu svom, da me ne bi zatro.

25 Izlij gnev svoj na narode koji Te ne poznaju,

i na plemena koja ne prizivaju ime Tvoje,

jer proždreše Jakova, proždreše ga da ga nema,

i naselje njegovo opusteše.