1 I reče mi Gospod: Da stane Mojsije i Samuilo preda me, ne bi se duša moja obratila k tom narodu; oteraj ih ispred mene, i neka odlaze. 2 I ako ti kažu: Kuda ćemo ići? Tada im reci: Ovako veli Gospod:

ko je za smrt, na smrt;

ko je za mač, pod mač;

ko za glad, na glad;

ko za ropstvo, u ropstvo.

3 I pustiću na njih četvoro, govori Gospod: Mač, da ih ubija, i pse, da ih razvlače, i ptice nebeske i zveri zemaljske, da ih jedu i istrebe. 4 I daću ih da se potucaju po svim carstvima zemaljskim radi Manasije sina Jezekijinog cara Judinog za ono što je učinio u Jerusalimu.

5 Jer ko bi se smilovao na tebe, Jerusalime?

Ko li bi te požalio?

Ko li bi došao da zapita kako ti je?

6 Ti si me ostavio, govori Gospod,

otišao si natrag;

zato ću mahnuti rukom svojom na te i pogubiću te;

dosadi mi žaliti.

7 Zato ću ih izvijati vijačom na vratima zemaljskim,

učiniću ih sirotima,

potrću narod svoj,

jer se ne vraćaju s puteva svojih.

8 Više će mi biti udovica njegovih nego peska morskog,

dovešću im na majke momačke zatirače u podne,

i pustiću iznenada na njih smetnju i strahotu.

9 Iznemoći će koja je rodila sedmoro

i ispustiće dušu,

sunce će joj zaći još za dana,

sramiće se i stideće se,

a ostatak ću njihov dati pod mač

pred neprijateljima njihovim,

govori Gospod.

10 Teško meni, majko moja, što si me rodila da se sa mnom prepire i da se sa mnom svađa sva zemlja; ne davah u zajam niti mi davaše u zajam, i opet me svi proklinju. 11 Gospod reče: Doista, ostatku će tvom biti dobro, i braniću te od neprijatelja, kad budeš u nevolji i u teskobi. 12 Eda li će gvožđe slomiti gvožđe severno i bronzu?

13 Imanje tvoje i blago tvoje daću da se razgrabi bez cene po svim međama tvojim, i to za sve grehe tvoje. 14 I odvešću te s neprijateljima tvojim u zemlju koje ne poznaješ, jer se raspalio oganj od gneva mog, i goreće nad vama.

15 Ti znaš, Gospode,

opomeni me se i pohodi me

i osveti me od onih koji me gone;

nemoj me zgrabiti dokle se ustežeš od gneva;

znaj da podnosim rug tebe radi.

16 Kad se nađoše reči Tvoje, pojedoh ih,

i reč Tvoja bi mi radost i veselje srcu mom,

jer je ime Tvoje prizvano na me,

Gospode Bože nad vojskama.

17 Ne sedim u veću podsmevačkom

niti se s njima veselim;

sedim sam radi ruke Tvoje,

jer si me napunio srdnje.

18 Zašto bol moj jednako traje?

I zašto je rana moja smrtna,

te neće da se isceli?

Hoćeš li mi biti kao varalica,

kao voda nepostojana?

19 Zato ovako veli Gospod:

Ako se obratiš,

ja ću te opet postaviti da stojiš preda mnom,

ako odvojiš što je dragoceno od rđavog,

bićeš kao usta moja;

oni neka se obrate k tebi,

a ti se ne obraćaj k njima.

20 I učiniću da budeš tom narodu kao jak zid bronzani,

i udaraće na te, ali te neće nadvladati;

jer sam ja s tobom da te čuvam i izbavljam,

govori Gospod.

21 I izbaviću te iz ruku zlih ljudi,

i iskupiću te iz ruku nasilničkih.