1 Kad Izrailj beše dete, ljubih ga,

i iz Misira dozvah sina svog.

2 Koliko ih zvaše,

toliko oni odlaziše od njih;

prinosiše žrtve Valima,

kadiše likovima.

3 Ja učih Jefrema hoditi držeći ga za ruke,

ali ne poznaše da sam ih ja lečio.

4 Vukoh ih uzicama čovečijim,

užima ljubavnim;

i bih im kao oni koji im skidaju jaram s čeljusti,

i davah im hranu.

5 Neće se vratiti u zemlju misirsku,

nego će mu Asirac biti car,

jer se ne hteše obratiti.

6 I mač će stajati u gradovima njegovim,

i potrće prevornice njegove

i proždreti za namere njihove.

7 Narod je moj prionuo za otpad od mene;

zovu ga ka Višnjem,

ali se nijedan ne podiže.

8 Kako da te dam, Jefreme?

Da te predam, Izrailju?

Kako da učinim od tebe kao od Adame?

Da te obratim da budeš kao Sevojim?

Ustreptalo je srce moje u meni,

uskolebala se utroba moja od žalosti.

9 Neću izvršiti ljutog gneva svog,

neću opet zatrti Jefrema;

jer sam ja Bog a ne čovek,

Svetac usred tebe;

neću doći na grad.

10 Ići će oni za Gospodom;

On će rikati kao lav;

kad rikne,

sa strahom će dotrčati sinovi s mora;

11 Sa strahom će dotrčati iz Misira kao ptica,

i kao golub iz zemlje asirske;

i naseliću ih u kućama njihovim,

govori Gospod.