1 Kad Jefrem govoraše, beše strah;

beše se uzvisio u Izrailju;

ali se ogreši o Vala, te umre.

2 I sada jednako greše

i grade sebi lijući od srebra svog po razumu svom likove,

koji su svi delo umetničko,

a oni govore za njih:

Ljudi koji prinose žrtve neka celuju teoce.

3 Zato će biti kao oblak jutarnji

i kao rosa koja u zoru padne, pa je nestane,

kao pleva, koju odnosi vetar s gumna,

i kao dim iz dimnjaka.

4 A ja sam Gospod Bog tvoj od zemlje misirske,

i Boga osim mene nisi poznao,

i osim mene nema ko bi spasao.

5 Ja te poznah u pustinji,

u zemlji zasušenoj.

6 Imajući dobru pašu behu siti;

ali čim se nasitiše, ponese se srce njihovo,

zato me zaboraviše.

7 Zato ću im biti kao lav,

kao ris vrebaću ih na putu.

8 Srešću ih kao medvedica kojoj uzmu medvediće,

i rastrgaću im sve srce njihovo

i izješću ih onde kao lav;

zverje poljsko raskinuće ih.

9 Propao si, Izrailju;

ali ti je pomoć u meni.

10 Gde ti je car? Gde je?

Neka te sačuva u svim gradovima tvojim;

gde li su sudije tvoje,

za koje si govorio: Daj mi cara i knezove?

11 Dadoh ti cara u gnevu svom,

i uzeh ga u jarosti svojoj.

12 Svezano je bezakonje Jefremovo,

ostavljen je greh njegov.

13 Bolovi kao u porodilje spopašće ga,

sin je nerazuman,

jer ne bi toliko vremena ostao u utrobi.

14 Od groba ću ih izbaviti,

od smrti ću ih sačuvati;

gde je, smrti, pomor tvoj,

gde je, grobe, pogibao tvoja?

Kajanje će biti sakriveno od očiju mojih.

15 Rodan će biti među braćom svojom;

ali će doći istočni vetar,

vetar Gospodnji, koji ide od pustinje,

i usahnuće mu izvor,

i studenac će mu zasušiti;

on će odneti blago od svih dragih zaklada.

16 Samarija će opusteti,

jer se odmetnu od Boga svog;

oni će pasti od mača,

deca će se njihova razmrskati

i trudne žene njihove rasporiti.