1 Sine moj, slušaj mudrost moju,

k razumu mom prigni uho svoje,

2 Da se držiš razboritosti,

i usne tvoje da hrane znanje.

3 Jer s usana tuđe žene kaplje med,

i grlo joj je mekše od ulja;

4 Ali joj je posledak gorak kao pelen,

oštar kao mač s obe strane oštar.

5 Noge joj silaze k smrti,

do pakla dopiru koraci njeni.

6 Da ne bi merio put životni,

savijaju se staze njene da ne znaš.

7 Zato, deco, poslušajte mene,

i ne odstupajte od reči usta mojih.

8 Neka je daleko od nje put tvoj,

i ne približuj se k vratima kuće njene,

9 Da ne bi dao drugima slave svoje

i godina svojih nemilostivome,

10 Da se ne bi tuđinci nasitili tvog blaga

i trud tvoj da ne bi bio u tuđoj kući,

11 I da ne ridaš na posletku,

kad se stroši meso tvoje i telo tvoje,

12 I kažeš: Kako mrzih na nastavu,

i kako srce moje prezira karanje!

13 I ne poslušah glas učitelja svojih,

i ne prignuh uha svog k onima koji me učahu!

14 Umalo ne zapadoh u svako zlo

usred zbora i skupštine.

15 Pij vodu iz svog studenca

i što teče iz tvog izvora.

16 Neka se razlivaju tvoji izvori na polje,

i potoci po ulicama.

17 Imaj ih sam za se,

a ne tuđin s tobom.

18 Blagosloven da je izvor tvoj,

i veseli se ženom mladosti svoje;

19 Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka;

dojke njene neka te opijaju u svako doba,

u ljubavi njenoj posrći jednako.

20 A zašto bi, sine, posrtao za tuđinkom

i golio nedra tuđoj,

21 Kad su pred očima Gospodu putevi svačiji,

i meri sve staze njegove?

22 Bezbožnika će uhvatiti njegova bezakonja,

i u uža greha svojih zaplešće se;

23 Umreće bez nastave,

i od mnoštva ludosti svoje lutaće.