1 Сине мој, слушај мудрост моју,

к разуму мом пригни ухо своје,

2 Да се држиш разборитости,

и усне твоје да хране знање.

3 Јер с усана туђе жене капље мед,

и грло јој је мекше од уља;

4 Али јој је последак горак као пелен,

оштар као мач с обе стране оштар.

5 Ноге јој силазе к смрти,

до пакла допиру кораци њени.

6 Да не би мерио пут животни,

савијају се стазе њене да не знаш.

7 Зато, децо, послушајте мене,

и не одступајте од речи уста мојих.

8 Нека је далеко од ње пут твој,

и не приближуј се к вратима куће њене,

9 Да не би дао другима славе своје

и година својих немилостивоме,

10 Да се не би туђинци наситили твог блага

и труд твој да не би био у туђој кући,

11 И да не ридаш на послетку,

кад се строши месо твоје и тело твоје,

12 И кажеш: Како мрзих на наставу,

и како срце моје презира карање!

13 И не послушах глас учитеља својих,

и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!

14 Умало не западох у свако зло

усред збора и скупштине.

15 Пиј воду из свог студенца

и што тече из твог извора.

16 Нека се разливају твоји извори на поље,

и потоци по улицама.

17 Имај их сам за се,

а не туђин с тобом.

18 Благословен да је извор твој,

и весели се женом младости своје;

19 Нека ти је као кошута мила и као срна љупка;

дојке њене нека те опијају у свако доба,

у љубави њеној посрћи једнако.

20 А зашто би, сине, посртао за туђинком

и голио недра туђој,

21 Кад су пред очима Господу путеви свачији,

и мери све стазе његове?

22 Безбожника ће ухватити његова безакоња,

и у ужа греха својих заплешће се;

23 Умреће без наставе,

и од мноштва лудости своје лутаће.