1 Čovek rođen od žene kratko živi

i pun je nevolja.

2 Iznikne kao cvet, pa svene;

beži poput sene i ne traje.

3 Zar na takvog pogled svoj obraćaš

i mene pred sebe na sud dovodiš!

4 Ko će čistim nečisto da učini?

Niko!

5 Njegovi su dani određeni,

ti poznaješ broj njegovih meseci;

međe si mu postavio da ih ne prelazi.

6 Skreni pogled s njega, pa neka odahne,

dok kao najamnik svoj dan ne odradi.

7 Jer postoji nada i za drvo posečeno;

ponovo će da iznikne

i neće ostati bez mladica svojih.

8 Nek mu se i koren u zemlji sparuši

i panj mu se u zemlji sasuši;

9 propupeće čim oseti vodu,

pustiće izdanke kao da je zasad!

10 A čovek skončava onemoćao;

izdahne smrtnik, i gde je on?

11 Iz mora ishlapi voda,

a potok presahne, presuši;

12 tako i čovek legne da više ne ustane;

dok nebesa ne bude bilo ne bude se,

ne dižu se ljudi iz sna njihovoga.

13 O, kada bi me u Svet mrtvih sakrio,

sklonio me dok gnev tvoj ne mine;

kada bi mi postavio rok

i tad me se setio!

14 Alʼ kad čovek umre, da li više živi?

Kroz sve dane svog kulučenja,

ja čekaću da mi stigne smena.

15 Ti ćeš me pozvati i ja ću se odazvati,

zaželećeš delo ruku svojih.

16 Tada ćeš mi korake brojati,

na moj greh se nećeš osvrtati.

17 Prestup si moj svezao u vreću,

krivicu si moju izbelio.

18 Ali kao što se gora ruši, odranja se,

kao što se kamen sa svog mesta svalja;

19 ko što vode razdrobe kamenje

i bujice tlo isperu,

i ti tako uništavaš čovekovu nadu.

20 Jednom zasvagda ti ga nadvladavaš i on odlazi,

lice mu menjaš i otpuštaš ga.

21 I on ne zna da li su mu sinovi u časti,

i ne vidi ako su neznatni.

22 Samo mu je telo u bolu svome,

samo mu duša za sobom pati."