1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

2 „Mnogo sam ja takvih stvari čuo,

svi vi ste mi mučni tešioci!

3 Ima li kraja pričanju u vetar?

Šta te to tera da mi odgovaraš?

4 I ja bih poput vas govorio

da ste vi na mome mestu,

podbadao bih vas rečima

i klimao glavom na vas.

5 Ali bi vas usta moja ojačala,

usne moje donele utehu.

6 Ako bih govorio,

svoj bol ne bih ublažio;

ako bih ućutao,

koliko bola bi me napustilo?

7 Ipak, on me je iznurio;

ti si mi zatro sve ukućane moje!

8 Zgrabio si me,

bol je svedok protiv mene;

mršavost se moja podignula

da u lice me optuži.

9 Njegov me gnev razdire i spopada,

na mene zubima škrguće svojim,

dušmanin moj je na mene upro oči svoje!

10 Razjapili su svoja usta prema meni,

s prezirom mi šamaraju obraze,

okupljaju se protiv mene.

11 Zlotvoru me Bog je izručio,

bacio me u ruke zlobnika!

12 Mirno sam živeo, a on me je uzdrmao,

za vrat me je dočepao, smrskao me;

sebi me je za metu stavio;

13 strelci su me njegovi okružili,

nutrinu mi je rasparao bez milosti

i žuč mi je po zemlji prosuo.

14 Prolama kroz mene

sve prolom za prolomom,

kao ratnik prema meni tutnji.

15 Za kožu sam svoju, ja zašio kostret,

u prašinu dostojanstvo svoje uvaljao.

16 Od ridanja podbulo je lice moje,

kapci su mi poput smrti crni,

17 premda nasilja nema u rukama mojim

i moja je molitva čista.

18 O, zemljo, krv moju ne prekrivaj!

Ne bilo mesta za moj vapaj!

19 A sada, na nebesima eno svedoka moga!

Da, moj branilac je na visinama.

20 A moji prijatelji – moji posrednici vajni!

Oko moje Bogu plače.

21 Eh, kad bi se čovek pravdao sa Bogom

kao čovek sa čovekom.

22 Još godina koja prohujaće

i poći ću putem s kojeg povratka mi nema.