1 A Jov je odgovorio ovim rečima:

2 „Zaista, ja znam da je tako,

jer kako da se čovek opravda pred Bogom?

3 Ako bi neko hteo da se spori sa njim,

ne bi mogao da mu odgovori jednu od hiljadu.

4 On je mudrog srca i svemoguć,

pa ko da mu prkosi i ostane čitav?

5 On pomera gore da one to i ne znaju,

prevrće ih u jarosti svojoj.

6 On potresa zemlju iz osnova njenih,

pa stubovi njeni drhte.

7 On zapovedi suncu i ono ne sija,

nad zvezdama pečat stavlja.

8 Samo on je taj što nebesa razastire

i maršira po morskim talasima.

9 On je načinio Medveda, Orion,

Vlašiće i južna sazvežđa.

10 On čini velike stvari,

neistraživo je mnoštvo čudesa njegovih.

11 Gle! Pored mene on prolazi, a ja ga ne vidim.

On prolazi, a ja ga ne opažam.

12 Vidi – on otima i ko da ga spreči?

Ko će da mu kaže: ’A šta to radiš?’

13 Bog ne odvraća svoj gnev,

pod njim su prostrti pomoćnici čudovišta Rave.

14 A šta bih ja još mogao da mu uzvratim?

Koje reči da odaberem protiv njega?

15 Čak i da sam nevin, pravdati se neću,

sudiju ću svoga za milost da molim.

16 Ako ga zazovem i on mi se javi,

neću verovati da je mom vapaju poklonio pažnju.

17 Jer on me lomi u oluji,

bez povoda zadaje mi mnoge rane.

18 Ne pušta mi da dođem do daha

jer me je gorkim jadima nalio.

19 Ako je do sile, nesumnjivo on je silan;

ali ako je do pravde, ko će da me brani?

20 Sve i da se pravdam,

moja će me usta proglasiti krivim;

osudiće me i da sam bez mane.

21 I da sam bez mane, samog sebe ne poznajem

i svoj život ja prezirem.

22 Sve je to jedno te isto. Zato kažem:

’I onog bez mane i onog zloga,

Bog će da dokrajči.’

23 Ako bi bič nenadano ubijao,

on bi se rugao očaju nedužnih.

24 Zemlja je predana u ruke zlikovca,

a on zatvara oči njenim sudijama.

Jer, ako nije on, ko je onda?

25 Moji dani protrčaše brže nego glasnik brzi;

utekoše, dobra ne videše;

26 Skliznuli su ko brodovi trske,

sručili se poput lešinara na lešinu.

27 Ako bih kazao: ’Zaboravljam žalopojku svoju,

menjam izraz svoga lica i biću veseo’

28 opet bih strepeo u svim svojim jadima,

i znam da ti me opravdao ne bi.

29 Jer ako ću biti kriv,

zašto bih se uzalud trudio?

30 Sve da se i umijem snežnom vodom,

ruke svoje lužinom da sperem;

31 i tad bi me u glibavu jamu uronio

da sam gadan i odeći svojoj.

32 Nije on čovek poput mene, pa da mu uzvratim,

da zajedno dođemo na sud.

33 Među nama nema posrednika

što bi ruku svoju položio na nas obojicu;

34 ko bi žezlo Božije sa mene sklonio,

da me užas njegov ne užasne!

35 Tada bih govorio i ne bih ga se plašio.

Ali, sada nisam takav.