1 Човек рођен од жене кратко живи

и пун је невоља.

2 Изникне као цвет, па свене;

бежи попут сене и не траје.

3 Зар на таквог поглед свој обраћаш

и мене пред себе на суд доводиш!

4 Ко ће чистим нечисто да учини?

Нико!

5 Његови су дани одређени,

ти познајеш број његових месеци;

међе си му поставио да их не прелази.

6 Скрени поглед с њега, па нека одахне,

док као најамник свој дан не одради.

7 Јер постоји нада и за дрво посечено;

поново ће да изникне

и неће остати без младица својих.

8 Нек му се и корен у земљи спаруши

и пањ му се у земљи сасуши;

9 пропупеће чим осети воду,

пустиће изданке као да је засад!

10 А човек скончава онемоћао;

издахне смртник, и где је он?

11 Из мора исхлапи вода,

а поток пресахне, пресуши;

12 тако и човек легне да више не устане;

док небеса не буде било не буде се,

не дижу се људи из сна њиховога.

13 О, када би ме у Свет мртвих сакрио,

склонио ме док гнев твој не мине;

када би ми поставио рок

и тад ме се сетио!

14 Ал’ кад човек умре, да ли више живи?

Кроз све дане свог кулучења,

ја чекаћу да ми стигне смена.

15 Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати,

зажелећеш дело руку својих.

16 Тада ћеш ми кораке бројати,

на мој грех се нећеш освртати.

17 Преступ си мој свезао у врећу,

кривицу си моју избелио.

18 Али као што се гора руши, одрања се,

као што се камен са свог места сваља;

19 ко што воде раздробе камење

и бујице тло исперу,

и ти тако уништаваш човекову наду.

20 Једном засвагда ти га надвладаваш и он одлази,

лице му мењаш и отпушташ га.

21 И он не зна да ли су му синови у части,

и не види ако су незнатни.

22 Само му је тело у болу своме,

само му душа за собом пати."