1 А Јов је одговорио овим речима:

2 „Много сам ја таквих ствари чуо,

сви ви сте ми мучни тешиоци!

3 Има ли краја причању у ветар?

Шта те то тера да ми одговараш?

4 И ја бих попут вас говорио

да сте ви на моме месту,

подбадао бих вас речима

и климао главом на вас.

5 Али би вас уста моја ојачала,

усне моје донеле утеху.

6 Ако бих говорио,

свој бол не бих ублажио;

ако бих ућутао,

колико бола би ме напустило?

7 Ипак, он ме је изнурио;

ти си ми затро све укућане моје!

8 Зграбио си ме,

бол је сведок против мене;

мршавост се моја подигнула

да у лице ме оптужи.

9 Његов ме гнев раздире и спопада,

на мене зубима шкргуће својим,

душманин мој је на мене упро очи своје!

10 Разјапили су своја уста према мени,

с презиром ми шамарају образе,

окупљају се против мене.

11 Злотвору ме Бог је изручио,

бацио ме у руке злобника!

12 Мирно сам живео, а он ме је уздрмао,

за врат ме је дочепао, смрскао ме;

себи ме је за мету ставио;

13 стрелци су ме његови окружили,

нутрину ми је распарао без милости

и жуч ми је по земљи просуо.

14 Пролама кроз мене

све пролом за проломом,

као ратник према мени тутњи.

15 За кожу сам своју, ја зашио кострет,

у прашину достојанство своје уваљао.

16 Од ридања подбуло је лице моје,

капци су ми попут смрти црни,

17 премда насиља нема у рукама мојим

и моја је молитва чиста.

18 О, земљо, крв моју не прекривај!

Не било места за мој вапај!

19 А сада, на небесима ено сведока мога!

Да, мој бранилац је на висинама.

20 А моји пријатељи – моји посредници вајни!

Око моје Богу плаче.

21 Ех, кад би се човек правдао са Богом

као човек са човеком.

22 Још година која прохујаће

и поћи ћу путем с којег повратка ми нема.