1 Додијао је души мојој живот мој;

пустићу од себе тужњаву своју,

говорићу у јаду душе своје.

2 Рећи ћу Богу: Немој ме осудити;

кажи ми зашто се преш са мном.

3 Је ли Ти мило да чиниш силу,

да одбацујеш дело руку својих

и савет безбожнички обасјаваш?

4 Јесу ли у Тебе очи телесне?

Видиш ли као што види човек?

5 Јесу ли дани твоји као дани човечији,

и године твоје као век људски,

6 Те истражујеш моје безакоње

и за грех мој разбираш?

7 Ти знаш да нисам крив,

и нема никога ко би избавио из Твоје руке.

8 Твоје су ме руке створиле и начиниле,

и Ти ме одсвуда потиреш.

9 Опомени се да си ме као од кала начинио,

и опет ћеш ме у прах обратити.

10 Ниси ли ме као млеко слио

и као сир усирио ме?

11 Навукао си на ме кожу и месо,

и костима и жилама сплео си ме.

12 Животом и милошћу даривао си ме;

и старање Твоје чувало је дух мој.

13 И сакрио си то у срцу свом;

али знам да је у Тебе.

14 Ако сам згрешио, опазио си ме,

и ниси ме опростио безакоња мог.

15 Ако сам скривио, тешко мени!

Ако ли сам прав, не могу подигнути главе,

пун срамоте и видећи муку своју.

16 И ако се подигне,

гониш ме као лав,

и опет чиниш чудеса на мени.

17 Понављаш сведочанства своја против мене,

и умножаваш гнев свој на ме;

војске једне за другом излазе на ме.

18 Зашто си ме извадио из утробе?

О да умрех! Да ме ни око не виде!

19 Био бих као да никада нисам био;

из утробе у гроб био бих однесен.

20 Није ли мало дана мојих?

Престани дакле и окани ме се

да се мало опоравим,

21 Пре него отидем одакле се нећу вратити,

у земљу тамну и у сен смртни,

22 У земљу тамну као мрак

и у сен смртни,

где нема промене

и где је видело као тама.