1 Још настави Јов беседу своју и рече:

2 О да бих био као пређашњих месеца,

као оних дана кад ме Бог чуваше,

3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом,

и при виделу Његовом хођах по мраку,

4 Како бејах за младости своје,

кад тајна Божија беше у шатору мом,

5 Кад још беше Свемогући са мном,

и деца моја око мене,

6 Кад се траг мој обливаше маслом,

и стена ми точаше уље потоцима,

7 Кад излажах на врата кроз град,

и на улици намештах себи столицу:

8 Младићи видећи ме уклањаху се,

а старци устајаху и стајаху,

9 Кнезови престајаху говорити

и метаху руку на уста своја,

10 Управитељи устезаху глас свој

и језик им пријањаше за грло.

11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим;

и које ме око виђаше, сведочаше ми

12 Да избављам сиромаха који виче,

и сироту и који нема никог да му помогне;

13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме,

и удовици срце распевах;

14 У правду се облачих и она ми беше одело,

као плашт и као венац беше ми суд мој.

15 Око бејах слепом и нога хромом.

16 Отац бејах убогима,

и разбирах за распру за коју не знах.

17 И разбијах кутњаке неправеднику,

и из зуба му истрзах грабеж.

18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети,

и биће ми дана као песка.

19 Корен мој пружаше се крај воде,

роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

20 Слава моја подмлађиваше се у мене,

и лук мој у руци мојој понављаше се.

21 Слушаху ме и чекаху,

и ћутаху на мој савет.

22 После мојих речи нико не проговараше,

тако их натапаше беседа моја.

23 Јер ме чекаху као дажд,

и уста своја отвараху као на позни дажд.

24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху,

и сјајност лица мог не разгоњаху.

25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље,

и бејах као цар у војсци,

кад теши жалосне.