1 Није ли човек на војсци на земљи?

А дани његови нису ли као дани надничарски?

2 Као што слуга уздише за сеном

и као што надничар чека да сврши,

3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни

и ноћи мучне одређене ми.

4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати?

И кад ће проћи ноћ?

И ситим се преврћући се до сванућа.

5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане,

кожа моја пуца и рашчиња се.

6 Дани моји бржи бише од чунка,

и прођоше без надања.

7 Опомени се да је мој живот ветар,

да око моје неће више видети добра,

8 Нити ће ме видети око које ме је виђало;

и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9 Као што се облак разилази и нестаје га,

тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

10 Неће се више вратити кући својој,

нити ће га више познати место његово.

11 Зато ја нећу бранити устима својим,

говорићу у тузи духа свог,

нарицати у јаду душе своје.

12 Еда ли сам море или кит,

те си наместио стражу око мене?

13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој,

постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

14 Тада ме страшиш снима

и препадаш ме утварама,

15 Те душа моја воли бити удављена,

воли смрт него кости моје.

16 Додијало ми је; нећу до века живети;

прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17 Шта је човек да га много цениш

и да мариш за њ?

18 Да га походиш свако јутро,

и сваки час кушаш га?

19 Кад ћеш се одвратити од мене

и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски?

Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

21 Зашто ми не опростиш грех мој

и не уклониш моје безакоње?

Јер ћу сад лећи у прах,

и кад ме потражиш, мене неће бити.