1 А Јов одговори и рече:

2 Још је тужњава моја одмет?

А невоља је моја тежа од уздаха мојих.

3 О, кад бих знао како бих нашао Бога!

Да отидем до престола Његовог,

4 Да разложим пред Њим парбу своју,

и уста своја напуним разлога,

5 Да знам шта би ми одговорио,

и разумем шта би ми рекао.

6 Би ли се према великој својој сили прео са мном?

Не; него би ми помогао.

7 Онде би се праведан човек могао правдати с Њим,

и ослободио бих се за свагда од свог судије.

8 Гле, ако пођем напред, нема Га;

ако ли натраг, не находим Га;

9 Ако на лево ради, не видим Га;

ако на десно, заклонио се, не могу Га видети.

10 Али Он зна пут мој;

кад ме окуша, изаћи ћу као злато.

11 По стопама је Његовим ступала нога моја;

пута Његова држао сам се, и не зађох.

12 Од заповести уста Његових нисам одступао;

чувао сам речи уста Његових више него свој ужитак.

13 Али кад Он шта науми, ко ће Га одвратити?

Шта душа Његова зажели, оно чини.

14 И извршиће шта је наумио за ме;

и тога има у Њега много.

15 Зато сам се уплашио од Њега;

и кад то мислим, страх ме је од Њега.

16 Бог је растопио срце моје,

Свемогући ме је уплашио.

17 Што не погибох пре мрака?

И што не сакри мрак испред мене?