1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој. 2 И проговоривши Јов рече:

3 Не било дана у који се родих,

и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!

4 Био тај дан тама,

не гледао га Бог озго,

и не осветљавала га светлост!

5 Мрак га запрзнио и сен смртни,

облак га обастирао,

био страшан као најгори дани!

6 Ноћ ону освојила тама,

не радовала се међу данима годишњим,

не бројала се у месеце!

7 Гле, ноћ она била пуста,

певања не било у њој!

8 Клели је који куну дане,

који су готови пробудити крокодила!

9 Потамнеле звезде у сумрачје њено,

чекала видело и не дочекала га,

и не видела зори трепавица;

10 Што ми није затворила врата од утробе

и није сакрила муку од мојих очију.

11 Зашто не умрех у утроби?

Не издахнух излазећи из утробе?

12 Зашто ме прихватише колена?

Зашто сисе, да сем?

13 Јер бих сада лежао и почивао;

спавао бих, и био бих миран,

14 С царевима и саветницима земаљским,

који зидаше себи пустолине,

15 Или с кнезовима,

који имаше злата, и куће своје пунише сребра.

16 Или зашто не бих као недоношче сакривено,

као дете које не угледа видела?

17 Онде безбожници престају досађивати,

и онде почивају изнемогли,

18 И сужњи се одмарају

и не чују глас настојников.

19 Мали и велики онде је,

и роб слободан од свог господара.

20 Зашто се даје видело невољнику

и живот онима који су тужног срца,

21 Који чекају смрт а ње нема,

и траже је већма него закопано благо,

22 Који играју од радости

и веселе се кад нађу гроб?

23 Човеку, коме је пут сакривен

и ког је Бог затворио одсвуда?

24 Јер пре јела мог долази уздах мој,

и као вода разлива се јаук мој.

25 Јер чега се бојах дође на мене,

и чега се страшах задеси ме.

26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах,

и опет дође страхота.