1 А сада смеју ми се млађи од мене,

којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.

2 А на шта би ми и била сила руку њихових?

У њима беше пропала старост.

3 Од сиромаштва и глади самоћаваху

бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;

4 Који браху лободу по честама,

и смреково корење беше им храна.

5 Између људи беху изгоњени

и викаше се за њима као за лупежом.

6 Живљаху по страшним увалама,

по јамама у земљи и у камену.

7 По грмовима рикаху,

под трњем се скупљаху.

8 Беху људи никакви и без имена,

мање вредни него земља.

9 И њима сам сада песма,

и постах им прича.

10 Гаде се на ме, иду далеко од мене

и не устежу се пљувати ми у лице.

11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао

те збацише узду преда мном.

12 С десне стране устајаху момци,

поткидаху ми ноге,

и насипају пут к мени да ме упропасте.

13 Раскопаше моју стазу,

умножише ми муке,

не треба нико да им помаже.

14 Као широким проломом навиру,

и наваљују преко развалина.

15 Страхоте навалише на ме,

и као ветар терају душу моју,

и као облак прође срећа моја.

16 И сада се душа моја разлива у мени,

стигоше ме дани мучни.

17 Ноћу пробада ми кости у мени,

и жиле моје не одмарају се.

18 Од тешке силе променило се одело моје,

и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

19 Бацио ме је у блато,

те сам као прах и пепео.

20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш;

стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.

21 Претворио си ми се у љута непријатеља;

силом руке своје супротиш ми се.

22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ,

и растапаш у мени све добро.

23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт

и у дом одређени свима живима.

24 Али неће пружити руке своје у гроб;

кад их стане потирати, они неће викати.

25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу?

Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?

26 Кад се добру надах, дође ми зло;

и кад се надах светлости, дође мрак.

27 Утроба је моја узаврела,

и не може да се умири,

задесише ме дани мучни.

28 Ходим црн, не од сунца,

устајем и вичем у збору.

29 Брат постах змајевима

и друг совама.

30 Поцрнела је кожа на мени

и кости моје посахнуше од жеге.

31 Гусле се моје претворише у запевку,

и свирала моја у плач.