1 Да, сребро има жице,

и злато има место где се топи.

2 Гвожђе се вади из праха,

и из камена се топи бронза.

3 Мраку поставља међу,

и све истражује човек до краја,

и камење у тами и у сену смртном.

4 Река навре с места свог да јој нико не може приступити;

али се одбије и одлази трудом човечјим.

5 Из земље излази хлеб,

и под њом је друго, као огањ.

6 У камену је њеном место сафиру,

а онде је прах златни.

7 Те стазе не зна птица,

нити је виде око крагујево;

8 Не угази је младо зверје,

нити њом прође лав.

9 На кремен диже руку своју;

превраћа горе из дна.

10 Из стене изводи потоке,

и свашта драгоцено види Му око.

11 Уставља реке да не теку,

и шта је сакривено износи на видело.

12 Али мудрост где се налази?

И где је место разуму?

13 Не зна јој човек цене,

нити се находи у земљи живих.

14 Бездана вели: Није у мени;

и море вели: Није код мене.

15 Не може се дати чисто злато за њу,

нити се сребро измерити у промену за њу.

16 Не може се ценити златом офирским,

ни драгим онихом ни сафиром.

17 Не може се наједначити с њом ни злато ни кристал,

нити се може променити за закладе златне.

18 Од корала и бисера нема спомена,

јер је вредност мудрости већа него драгом камењу.

19 Не може се с њом изједначити топаз етиопски,

нити се може ценити чистим златом.

20 Откуда, дакле, долази мудрост?

И где је место разуму?

21 Сакривена је од очију сваког живог,

и од птица небеских заклоњена.

22 Погибао и смрт говоре:

Ушима својим чусмо славу њену.

23 Бог зна пут њен,

и познаје место њено.

24 Јер гледа до крајева земаљских

и види све што је под свим небом.

25 Кад даваше ветру тежину,

и мераше воду мером,

26 Кад постављаше закон дажду

и пут муњи громовној.

27 Још је онда виде и огласи је,

уреди је и претражи је.

28 А човеку рече:

Гле, страх је Божји мудрост,

и уклањати се ода зла јесте разум.