1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.

2 Као цвет ниче, и одсеца се,

и бежи као сен, и не остаје.

3 И на таквог отвараш око своје,

и мене водиш на суд са собом!

4 Ко ће чисто извадити из нечиста?

Нико.

5 Измерени су дани његови,

број месеца његових у Тебе је;

поставио си му међу, преко које не може прећи.

6 Одврати се од њега да почине

докле не наврши као надничар дан свој.

7 Јер за дрво има надања, ако се посече,

да ће се још омладити

и да неће бити без изданка;

8 Ако и остари у земљи корен његов

и у праху изумре пањ његов,

9 Чим осети воду, опет напупи

и пусти гране као присад.

10 А човек умире изнемогао;

и кад издахне човек, где је?

11 Као кад вода отече из језера

и река опадне и усахне,

12 Тако човек кад легне, не устаје више;

докле је небеса неће се пробудити

нити ће се пренути ода сна свог.

13 О да ме хоћеш у гробу сакрити

и склонити ме докле не утоли гнев Твој,

и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

14 Кад умре човек, хоће ли оживети?

Све дане времена које ми је одређено чекаћу

докле ми дође промена.

15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати;

дело руку својих пожелећеш.

16 А сада бројиш кораке моје,

и ништа не остављаш за грех мој.

17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи,

и завезујеш безакоња моја.

18 Заиста, као што гора падне и распадне се,

и као што се стена одвали с места свог,

19 И као што вода спира камење

и поводањ односи прах земаљски,

тако надање човечије обраћаш у ништа.

20 Надвлађујеш га једнако, те одлази,

мењаш му лице и отпушташ га.

21 Ако синови његови буду у части, он не зна;

ако ли у срамоти, он се не брине.

22 Само тело док је жив болује,

и душа његова у њему тужи.