1 Dodijao je duši mojoj život moj;

pustiću od sebe tužnjavu svoju,

govoriću u jadu duše svoje.

2 Reći ću Bogu: Nemoj me osuditi;

kaži mi zašto se preš sa mnom.

3 Je li Ti milo da činiš silu,

da odbacuješ delo ruku svojih

i savet bezbožnički obasjavaš?

4 Jesu li u Tebe oči telesne?

Vidiš li kao što vidi čovek?

5 Jesu li dani tvoji kao dani čovečiji,

i godine tvoje kao vek ljudski,

6 Te istražuješ moje bezakonje

i za greh moj razbiraš?

7 Ti znaš da nisam kriv,

i nema nikoga ko bi izbavio iz Tvoje ruke.

8 Tvoje su me ruke stvorile i načinile,

i Ti me odsvuda potireš.

9 Opomeni se da si me kao od kala načinio,

i opet ćeš me u prah obratiti.

10 Nisi li me kao mleko slio

i kao sir usirio me?

11 Navukao si na me kožu i meso,

i kostima i žilama spleo si me.

12 Životom i milošću darivao si me;

i staranje Tvoje čuvalo je duh moj.

13 I sakrio si to u srcu svom;

ali znam da je u Tebe.

14 Ako sam zgrešio, opazio si me,

i nisi me oprostio bezakonja mog.

15 Ako sam skrivio, teško meni!

Ako li sam prav, ne mogu podignuti glave,

pun sramote i videći muku svoju.

16 I ako se podigne,

goniš me kao lav,

i opet činiš čudesa na meni.

17 Ponavljaš svedočanstva svoja protiv mene,

i umnožavaš gnev svoj na me;

vojske jedne za drugom izlaze na me.

18 Zašto si me izvadio iz utrobe?

O da umreh! Da me ni oko ne vide!

19 Bio bih kao da nikada nisam bio;

iz utrobe u grob bio bih odnesen.

20 Nije li malo dana mojih?

Prestani dakle i okani me se

da se malo oporavim,

21 Pre nego otidem odakle se neću vratiti,

u zemlju tamnu i u sen smrtni,

22 U zemlju tamnu kao mrak

i u sen smrtni,

gde nema promene

i gde je videlo kao tama.