1 Potom otvori usta svoja Jov i stade kleti dan svoj. 2 I progovorivši Jov reče:

3 Ne bilo dana u koji se rodih,

i noći u kojoj rekoše: Rodi se detić!

4 Bio taj dan tama,

ne gledao ga Bog ozgo,

i ne osvetljavala ga svetlost!

5 Mrak ga zaprznio i sen smrtni,

oblak ga obastirao,

bio strašan kao najgori dani!

6 Noć onu osvojila tama,

ne radovala se među danima godišnjim,

ne brojala se u mesece!

7 Gle, noć ona bila pusta,

pevanja ne bilo u njoj!

8 Kleli je koji kunu dane,

koji su gotovi probuditi krokodila!

9 Potamnele zvezde u sumračje njeno,

čekala videlo i ne dočekala ga,

i ne videla zori trepavica;

10 Što mi nije zatvorila vrata od utrobe

i nije sakrila muku od mojih očiju.

11 Zašto ne umreh u utrobi?

Ne izdahnuh izlazeći iz utrobe?

12 Zašto me prihvatiše kolena?

Zašto sise, da sem?

13 Jer bih sada ležao i počivao;

spavao bih, i bio bih miran,

14 S carevima i savetnicima zemaljskim,

koji zidaše sebi pustoline,

15 Ili s knezovima,

koji imaše zlata, i kuće svoje puniše srebra.

16 Ili zašto ne bih kao nedonošče sakriveno,

kao dete koje ne ugleda videla?

17 Onde bezbožnici prestaju dosađivati,

i onde počivaju iznemogli,

18 I sužnji se odmaraju

i ne čuju glas nastojnikov.

19 Mali i veliki onde je,

i rob slobodan od svog gospodara.

20 Zašto se daje videlo nevoljniku

i život onima koji su tužnog srca,

21 Koji čekaju smrt a nje nema,

i traže je većma nego zakopano blago,

22 Koji igraju od radosti

i vesele se kad nađu grob?

23 Čoveku, kome je put sakriven

i kog je Bog zatvorio odsvuda?

24 Jer pre jela mog dolazi uzdah moj,

i kao voda razliva se jauk moj.

25 Jer čega se bojah dođe na mene,

i čega se strašah zadesi me.

26 Ne počivah niti imah mira niti se odmarah,

i opet dođe strahota.