1 Tada odgovori Elifas Temanac i reče:

2 Ako ti progovorimo, da ti neće biti dosadno?

Ali ko bi se mogao uzdržati da ne govori?

3 Gle, učio si mnoge,

i ruke iznemogle krepio si;

4 Reči su tvoje podizale onog koji padaše,

i utvrđivao si kolena koja klecahu.

5 A sada kad dođe na tebe, klonuo si;

kad se tebe dotače, smeo si se.

6 Nije li pobožnost tvoja bila uzdanje tvoje?

I dobrota puteva tvojih nadanje tvoje?

7 Opomeni se, ko je prav poginuo,

i gde su pravedni istrebljeni?

8 Kako sam ja video, koji oru muku i seju nevolju,

to i žanju.

9 Od dihanja Božijeg ginu,

i od daha nozdrva Njegovih nestaje ih.

10 Rika lavu, i glas ljutom lavu

i zubi lavićima satiru se.

11 Lav gine nemajući lova,

i lavići rasipaju se.

12 Još dođe tajno do mene reč,

i uho moje doču je malo.

13 U mislima o noćnim utvarama,

kad tvrd san pada na ljude,

14 Strah poduze me i drhat,

od kog ustreptaše sve kosti moje,

15 I duh prođe ispred mene,

i dlake na telu mom nakostrešiše se.

16 Stade, ali mu ne poznah lica;

prilika beše pred očima mojim,

i ćuteći čuh glas:

17 Eda li je čovek pravedniji od Boga?

Eda li je čovek čistiji od Tvorca svog?

18 Gle, slugama svojim ne veruje,

i u anđela svojih nalazi nedostataka;

19 A kamoli u onih koji stoje u kućama zemljanim,

kojima je temelj na prahu

i satiru se brže nego moljac.

20 Od jutra do večera satru se,

i nestane ih navek da niko i ne opazi.

21 Slava njihova ne prolazi li s njima?

Umiru, ali ne u mudrosti.