1 Čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira.

2 Kao cvet niče, i odseca se,

i beži kao sen, i ne ostaje.

3 I na takvog otvaraš oko svoje,

i mene vodiš na sud sa sobom!

4 Ko će čisto izvaditi iz nečista?

Niko.

5 Izmereni su dani njegovi,

broj meseca njegovih u Tebe je;

postavio si mu među, preko koje ne može preći.

6 Odvrati se od njega da počine

dokle ne navrši kao nadničar dan svoj.

7 Jer za drvo ima nadanja, ako se poseče,

da će se još omladiti

i da neće biti bez izdanka;

8 Ako i ostari u zemlji koren njegov

i u prahu izumre panj njegov,

9 Čim oseti vodu, opet napupi

i pusti grane kao prisad.

10 A čovek umire iznemogao;

i kad izdahne čovek, gde je?

11 Kao kad voda oteče iz jezera

i reka opadne i usahne,

12 Tako čovek kad legne, ne ustaje više;

dokle je nebesa neće se probuditi

niti će se prenuti oda sna svog.

13 O da me hoćeš u grobu sakriti

i skloniti me dokle ne utoli gnev Tvoj,

i da mi daš rok kad ćeš me se opomenuti!

14 Kad umre čovek, hoće li oživeti?

Sve dane vremena koje mi je određeno čekaću

dokle mi dođe promena.

15 Zazvaćeš, i ja ću Ti se odazvati;

delo ruku svojih poželećeš.

16 A sada brojiš korake moje,

i ništa ne ostavljaš za greh moj.

17 Zapečaćeni su u tobocu moji prestupi,

i zavezuješ bezakonja moja.

18 Zaista, kao što gora padne i raspadne se,

i kao što se stena odvali s mesta svog,

19 I kao što voda spira kamenje

i povodanj odnosi prah zemaljski,

tako nadanje čovečije obraćaš u ništa.

20 Nadvlađuješ ga jednako, te odlazi,

menjaš mu lice i otpuštaš ga.

21 Ako sinovi njegovi budu u časti, on ne zna;

ako li u sramoti, on se ne brine.

22 Samo telo dok je živ boluje,

i duša njegova u njemu tuži.