1 A Jov odgovori i reče:

2 Još je tužnjava moja odmet?

A nevolja je moja teža od uzdaha mojih.

3 O, kad bih znao kako bih našao Boga!

Da otidem do prestola Njegovog,

4 Da razložim pred Njim parbu svoju,

i usta svoja napunim razloga,

5 Da znam šta bi mi odgovorio,

i razumem šta bi mi rekao.

6 Bi li se prema velikoj svojoj sili preo sa mnom?

Ne; nego bi mi pomogao.

7 Onde bi se pravedan čovek mogao pravdati s Njim,

i oslobodio bih se za svagda od svog sudije.

8 Gle, ako pođem napred, nema Ga;

ako li natrag, ne nahodim Ga;

9 Ako na levo radi, ne vidim Ga;

ako na desno, zaklonio se, ne mogu Ga videti.

10 Ali On zna put moj;

kad me okuša, izaći ću kao zlato.

11 Po stopama je Njegovim stupala noga moja;

puta Njegova držao sam se, i ne zađoh.

12 Od zapovesti usta Njegovih nisam odstupao;

čuvao sam reči usta Njegovih više nego svoj užitak.

13 Ali kad On šta naumi, ko će Ga odvratiti?

Šta duša Njegova zaželi, ono čini.

14 I izvršiće šta je naumio za me;

i toga ima u Njega mnogo.

15 Zato sam se uplašio od Njega;

i kad to mislim, strah me je od Njega.

16 Bog je rastopio srce moje,

Svemogući me je uplašio.

17 Što ne pogiboh pre mraka?

I što ne sakri mrak ispred mene?