1 Da, srebro ima žice,

i zlato ima mesto gde se topi.

2 Gvožđe se vadi iz praha,

i iz kamena se topi bronza.

3 Mraku postavlja među,

i sve istražuje čovek do kraja,

i kamenje u tami i u senu smrtnom.

4 Reka navre s mesta svog da joj niko ne može pristupiti;

ali se odbije i odlazi trudom čovečjim.

5 Iz zemlje izlazi hleb,

i pod njom je drugo, kao oganj.

6 U kamenu je njenom mesto safiru,

a onde je prah zlatni.

7 Te staze ne zna ptica,

niti je vide oko kragujevo;

8 Ne ugazi je mlado zverje,

niti njom prođe lav.

9 Na kremen diže ruku svoju;

prevraća gore iz dna.

10 Iz stene izvodi potoke,

i svašta dragoceno vidi Mu oko.

11 Ustavlja reke da ne teku,

i šta je sakriveno iznosi na videlo.

12 Ali mudrost gde se nalazi?

I gde je mesto razumu?

13 Ne zna joj čovek cene,

niti se nahodi u zemlji živih.

14 Bezdana veli: Nije u meni;

i more veli: Nije kod mene.

15 Ne može se dati čisto zlato za nju,

niti se srebro izmeriti u promenu za nju.

16 Ne može se ceniti zlatom ofirskim,

ni dragim onihom ni safirom.

17 Ne može se najednačiti s njom ni zlato ni kristal,

niti se može promeniti za zaklade zlatne.

18 Od korala i bisera nema spomena,

jer je vrednost mudrosti veća nego dragom kamenju.

19 Ne može se s njom izjednačiti topaz etiopski,

niti se može ceniti čistim zlatom.

20 Otkuda, dakle, dolazi mudrost?

I gde je mesto razumu?

21 Sakrivena je od očiju svakog živog,

i od ptica nebeskih zaklonjena.

22 Pogibao i smrt govore:

Ušima svojim čusmo slavu njenu.

23 Bog zna put njen,

i poznaje mesto njeno.

24 Jer gleda do krajeva zemaljskih

i vidi sve što je pod svim nebom.

25 Kad davaše vetru težinu,

i meraše vodu merom,

26 Kad postavljaše zakon daždu

i put munji gromovnoj.

27 Još je onda vide i oglasi je,

uredi je i pretraži je.

28 A čoveku reče:

Gle, strah je Božji mudrost,

i uklanjati se oda zla jeste razum.