1 A Jov odgovori i reče:

2 Zaista, znam da je tako;

jer kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom?

3 Ako bi se hteo preti s Njim,

ne bi Mu mogao odgovoriti od hiljade na jednu.

4 Mudar je srcem i jak snagom;

ko se je opro Njemu i bio srećan?

5 On premešta gore, da niko i ne opazi;

prevraća ih u gnevu svom;

6 On kreće zemlju s mesta njenog

da joj se stupovi drmaju;

7 On kad zapreti suncu, ne izlazi;

On zapečaćava zvezde;

8 On razapinje nebo sam,

i gazi po valima morskim;

9 On je načinio zvezde

kola i štape i vlašiće i druge jugu u dnu;

10 On čini stvari velike i neispitive i divne,

kojima nema broja.

11 Gle, ide mimo mene, a ja ne vidim;

prođe, a ja ga ne opazim.

12 Gle, kad uhvati, ko će Ga nagnati da vrati?

Ko će Mu kazati: Šta radiš?

13 Bog ne usteže gneva svog,

padaju poda Nj oholi pomoćnici.

14 A kako bi Mu ja odgovarao

i birao reči protiv Njega?

15 Da sam i prav, neću Mu se odgovoriti,

valja da se molim sudiji svom.

16 Da Ga zovem i da mi se odzove,

još ne mogu verovati da je čuo glas moj.

17 Jer me je vihorom satro

i zadao mi mnogo rana nizašta.

18 Ne da mi da odahnem,

nego me siti gorčinama.

19 Ako je na silu, gle, On je najsilniji;

ako na sud, ko će mi svedočiti?

20 Da se pravdam, moja će me usta osuditi;

da sam dobar, pokazaće da sam nevaljao.

21 Ako sam dobar, neću znati za to;

omrzao mi je život moj.

22 Svejedno je;

zato rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire.

23 Kad bi još ubio bič najedanput!

Ali se smeje iskušavanju pravih.

24 Zemlja se daje u ruke bezbožniku;

lice sudija njenih zaklanja;

ako ne On, da ko?

25 Ali dani moji biše brži od glasnika;

pobegoše, ne videše dobra.

26 Prođoše kao brze lađe,

kao orao kad leti za hranu.

27 Ako kažem: Zaboraviću tužnjavu svoju,

ostaviću gnev svoj i okrepiću se;

28 Strah me je od svih muka mojih,

znam da me nećeš opravdati.

29 Biću kriv;

zašto bih se mučio uzalud?

30 Da se izmijem vodom snežnicom,

i da očistim sapunom ruke svoje,

31 Tada ćeš me zamočiti u jamu

da se gade na me moje haljine.

32 Jer nije čovek kao ja

da Mu odgovaram,

da idem s Njim na sud;

33 Niti ima među nama kmeta

da bi stavio ruku svoju među nas dvojicu.

34 Neka odmakne od mene prut svoj,

i strah Njegov neka me ne straši;

35 Tada ću govoriti, i neću Ga se bojati;

jer ovako ne znam za sebe.