1 Još nastavi Jov besedu svoju i reče:

2 O da bih bio kao pređašnjih meseca,

kao onih dana kad me Bog čuvaše,

3 Kad svetljaše svećom svojom nad glavom mojom,

i pri videlu Njegovom hođah po mraku,

4 Kako bejah za mladosti svoje,

kad tajna Božija beše u šatoru mom,

5 Kad još beše Svemogući sa mnom,

i deca moja oko mene,

6 Kad se trag moj oblivaše maslom,

i stena mi točaše ulje potocima,

7 Kad izlažah na vrata kroz grad,

i na ulici nameštah sebi stolicu:

8 Mladići videći me uklanjahu se,

a starci ustajahu i stajahu,

9 Knezovi prestajahu govoriti

i metahu ruku na usta svoja,

10 Upravitelji ustezahu glas svoj

i jezik im prijanjaše za grlo.

11 Jer koje me uho čujaše, nazivaše me blaženim;

i koje me oko viđaše, svedočaše mi

12 Da izbavljam siromaha koji viče,

i sirotu i koji nema nikog da mu pomogne;

13 Blagoslov onog koji propadaše dolažaše na me,

i udovici srce raspevah;

14 U pravdu se oblačih i ona mi beše odelo,

kao plašt i kao venac beše mi sud moj.

15 Oko bejah slepom i noga hromom.

16 Otac bejah ubogima,

i razbirah za raspru za koju ne znah.

17 I razbijah kutnjake nepravedniku,

i iz zuba mu istrzah grabež.

18 Zato govorah: U svom ću gnezdu umreti,

i biće mi dana kao peska.

19 Koren moj pružaše se kraj vode,

rosa bivaše po svu noć na mojim granama.

20 Slava moja podmlađivaše se u mene,

i luk moj u ruci mojoj ponavljaše se.

21 Slušahu me i čekahu,

i ćutahu na moj savet.

22 Posle mojih reči niko ne progovaraše,

tako ih natapaše beseda moja.

23 Jer me čekahu kao dažd,

i usta svoja otvarahu kao na pozni dažd.

24 Kad bih se nasmejao na njih, ne verovahu,

i sjajnost lica mog ne razgonjahu.

25 Kad bih otišao k njima, sedah u začelje,

i bejah kao car u vojsci,

kad teši žalosne.