1 Duh se moj kvari, dana mojih nestaje;

grobovi su moji.

2 Kod mene su rugači,

i oko moje provodi noći u jadu koji mi zadaju.

3 Daj mi ko će jamčiti kod Tebe;

ko je taj koji će se rukovati sa mnom?

4 Jer si od njihovog srca sakrio razum;

zato ih nećeš uzvisiti.

5 Ko laska prijateljima,

njegovim će sinovima oči posahnuti.

6 Učinio je od mene priču narodima,

i postao sam bubnjanje među njima.

7 Potamnelo je oko moje od jada,

i svi udi moji postaše kao sen.

8 Začudiće se tome pravi,

i bezazleni će ustati na licemere.

9 Ali će se pravednik držati svog puta,

i ko je čistih ruku većma će ojačati.

10 A vi vratite se svikoliki i hodite;

neću naći mudra među vama.

11 Dani moji prođoše,

misli moje pokidaše se, što imah u srcu.

12 Od noći načiniše dan,

i svetlost je blizu mraka.

13 Da bih se nadao, grob će mi biti kuća;

u tami ću prostreti postelju sebi.

14 Grobu vičem: Ti si otac moj;

crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja.

15 I gde je sada nadanje moje?

Moje nadanje ko će videti?

16 U grob će sići,

počinuće sa mnom u grobu.