1 Шаљите јагањце господару земаљском,

од Селе до пустиње,

ка гори кћери сионске.

2 Јер ће бити кћери моавске на бродовима арнонским

као птица која лута, отерана с гнезда.

3 Учини веће, народе,

начини сен у подне као ноћ,

заклони изагнане,

немој издати бегунце.

4 Нека код тебе бораве изгнани моји, Моаве;

буди им заклон од пустошника;

јер ће нестати насилника,

престаће пустошење,

истребиће се са земље који газе друге.

5 И утврдиће се престо милошћу,

и на њему ће седети једнако у шатору Давидовом

који ће судити и тражити што је право

и бити брз да чини правду.

6 Чусмо за охолост Моава врло поноситог,

за понос његов и охолост и обест његову;

лажи његове неће бити тврде.

7 Зато ће ридати Моавац над Моавцем, сви ће ридати;

над темељима кир-аресетским уздисаћете јер су разваљени.

8 И поља есевонска посушише се

и чокот сивамски;

господа народна потрше красне лозе његове,

које досезаху до Јазира

и вијаху се по пустињи;

одводе његове пружаху се

и прелажаху преко мора.

9 Зато ћу плакати плачем јазирским за чокотом сивамским;

заливаћу те сузама својим, Есевоне и Елеало,

јер песма о летини твојој и о жетви твојој паде.

10 И неста радости и весеља с поља родног,

у виноградима се не пева ни подвикује,

вина у кацама не гази газилац;

учиних крај песмама.

11 Зато утроба моја јечи као гусле за Моавом,

и срце моје за Кир-Ересом.

12 И кад се види да се уморио Моав на висини својој, ући ће у светињу своју да се помоли; али ништа неће свршити.

13 Ово је реч што рече Господ за Моава давно. 14 А сада вели Господ говорећи: До три године, као што су године најамничке, олошаће слава Моавова са свим мноштвом његовим, и шта остане биће врло мало и нејако.