1 О да би раздро небеса и сишао,

да се растопе горе од Тебе,

2 Као што се на огњу разгори грање

и вода узаври од огња,

да име Твоје познају непријатељи Твоји

и да народи дрхћу од Тебе.

3 Кад си чинио страхоте којима се не надасмо,

Ти си силазио, и горе се растапаху од Тебе.

4 Откако је века не чу се,

нити се ушима дозна,

нити око виде Бога осим Тебе

да би тако учинио онима који Га чекају.

5 Сретао си оног који се радује творећи правду;

помињу Те на путевима Твојим;

гле, Ти си се разгневио што грешисмо;

да на њима једнако остасмо, бисмо се спасли.

6 Али сви бејасмо као нечисто шта,

и сва наша правда као нечиста хаљина;

зато опадосмо сви као лист,

и безакоња наша као ветар однесоше нас.

7 Никога не би да призива име Твоје,

да устане да се Тебе држи,

јер си сакрио лице своје од нас

и растопио си нас безакоњем нашим.

8 Али сада, Господе, Ти си наш Отац;

ми смо као, а Ти си наш лончар,

и сви смо дело руку Твојих.

9 Господе, не гневи се веома,

и не помињи довека безакоње;

ево, погледај; ми смо сви Твој народ.

10 Градови светости Твоје опустеше;

Сион опусте, Јерусалим поста пустош.

11 Дом наше светиње и наше красоте,

у коме Те славише оци наши,

изгоре огњем,

и све што нам беше драго потрвено је.

12 Хоћеш ли се на то уздржати, Господе,

и ћутати, и једнако нас мучити?